17 nov TURBO ISUS

Jutarnja služba, standardno slabo posećena. Nekoliko pravih vernika. Ostalo budale koje se sete Boga samo kada im krene loše u životu, nekoliko kurvi koje vikendom puše kurčeve na zadnjem sedištu, a onda tim istim ustima celivaju ikone. Tu je i par onih od najgore sorte – oni koji provale veru sa 50 i nešto, i postanu toliko pobožni da pored njih komotno i Isus može napustiti službu. Zbrzao sam pevanje, preskočio par redova, samo da što pre završim. Mobilni mi je zvonio tri puta. Pravio sam se da nije moj, dok su prisutne ovce među sobom krvavim pogledima tražile bezbožnika.

– Amin, braćo i sestre!

– Amin!

Gotovo za prepodne. Laka lova. Da uleti još neka sahrana ovih dana i eto para za jednu dobru kupovinu. Na primer, nove cipele, kaiš, možda neki novi mobilni. Ovaj mi je dosadio. Ima kameru od samo dvanaest megapiksela. Sirotinjski. A i pare što sam se ugradio kod onih ikonopisaca su se brzo potrošile. Spremio sam se za tutanj, kada se iza leđa začuo glas.

– Oče…?

Jebiga. Šta će koji kurac sad ova? Uvek tako iznenada neko uleti da ti sjebe jutro.

– Da, izvolite?

– Hm… Ja sam Jelena.

– Izvolite, Jelena.

– Pa… Nisam se ispovedila dugo, pa sam mislila… Imate li vremena sad?

Pogledao sam na sat. Roleks, naravno. Zatim u njene sise, pa u noge, pa opet u sise. Baš dobre sise. Uf, gde baš sad nađe.

– Imam, ali vrlo malo. Požurite.

Ušli smo u kabinu za ispovest.

– Izvolite, počnite – dao sam znak sa druge strane drvenog zida. Odmah sam izvadio mobilni kako bih proverio pozive i poruke.

– Radila sam neke loše stvari… Znate, moja majka je stara i sklerotična. Užasno me nervira. Zamolim je da mi pripazi ručak, ona pusti da izgori. Ne želi da se okupa, iako smrdi. Tera mi poznanike iz kuće…

– Da, slušam vas, nastavite – lisato sam poruke i smeškao se.

Ništa lepše nego kada dan počne mms-om obrijanog ženskog međunožja i smajlijem.

– Počela sam da je tučem i zaključavam u podrum… I da joj gasim svetlo. Mora neko da je nauči pameti… Sada mi je zbog toga žao. Šta da radim, oče?

– Bog će da oprosti – odmahnuo sam rukom i zevnuo kao krava.

– Tu je i moja ćerka… Mala fufa, da prostite na izrazu. Ništa ne valja. Dovlači momke u kuću i ima brdo kečeva u školi. Mislim i da se drogira. Prebila sam je par puta praherom za trešenje tepiha. Imala je velike podlive… Loše se osećam  oče… Šta da radim?

– Bog će da oprosti – mahinalno sam rekao dok sam posmatrao sadržinu isčačkanu iz nosa.

– I to je sve?

– Sve.

Sačekao sam da izađu, ovoga puta svi, kako me još neko slučajno ne bi smarao. Prazno. Odlično. Izašao sam napolje, seo u svog novog pajera. Felne osamanestice, zatamnjena stakla. Muzika do daske, gas! Ideeemooo! Pogledaj me. Nekada sam se vozio na volovskim kolima. Prvi put sam video struju polaskom u srednju bogoslovsku. Do petnaeste godine spavao sam na slamarici. A sada? Radim u firmi koja posluje već 2000 godina i na koju ne utiče svetska ekonomska kriza. Ne postoji fiksno radno vreme, a lovu uzimam šakom i kapom. Kad samo pomislim da sam mrzeo oca što me je upisao u srednju bogoslovsku… A ja hteo da budem stolar. Smešno. Sledeća stanica – restoran Šaran…

– Izvolite, oče? – prišla je konobarica.

– Mala, daj dupli viski. I pozovi gazdu.

– Stiže.

Odmerio sam je. Tinejdžerka. Opasno dupe. Takve najviše volim. Pripalio sam tompus. Kubanski naravno.

– Gazda stiže odmah… Izvinite, oče, da vas pitam nešto.

– Pitaj, dete.

– Mislila sam da sveštenici propagiraju zdrav život, i uzdržavanje od poroka, a vidim, Vi pušite i pijete viski od ranog jutra.

– Bog će da oprosti – nasmejao sam se i počeo praviti kolutiće dima –  Hoćeš da odemo negde na piće večeras? Malo da se družimo, a?

Ljutito me je pogledala, okrenula glavu i produžila dalje. Stigao je i gazda Dule.

– Dobar dan, oče.

– Gde si, Dule, jebemu mater! Što si me zvao?

– Kako da Vam kažem… Treba mi usluga…

– Reci.

– Vi znate da je meni ćerka završila fakultet pre dve godine… Od tada ne može da se zaposli nigde. I to gde je radila, nema veze  sa strukom. Ne mogu da je gledam više kako se muči i pere čaše ovde kod mene u kafani. To je mogla i bez  fakulteta… Pa sam mislio, Vi ste stalno u kontaktu sa ovima što su na vlasti, stalno idete na ručkove, slikate se za televiziju…

– Skrati, Dule.

– Da ne dužim. Treba mi pomoć oko zaposlenja na neko normalno radno mesto?

– Nema problema… 5000.

– Šta?

– 5000 evra. Obično je skuplje, ali pošto se znamo, za tebe je 5000.

– Toliko!?

– Toliko.

Mrtva tišina.

– Znate šta, daću vam tih 5000 evra, u bezizlaznoj sam situaciji. Za svoje dete učiniću sve. Ali, kažite mi nešto. Kako možete Vi, kao sveto lice, kao čovek koji se zakleo pred Bogom da će pomagati ljudima, kako možete da uzimate pare od ljudi?

– Bog će da oprosti – eksirao sam viski.

– Hoćete novac odmah?

– Ne. Ne ovde… Na parkingu hotela u 5. Videćemo se tamo. Ponesi kovertu.

Ustao sam od stola, krenuo ka izlazu, i iz džepa izvadio mobilni.

– Halo, srce… Je l’ si kući?… Ok… Tu sam za 15 minuta.

Drugi kraj grada. Parkirao sam ispred novoizgrađene zgrade, popeo se na peti sprat, pozvonio.

– Stižem! – čulo se iznutra.

Otvorila je vrata u tangama i providnoj majičici. Vrela kao leto u avgustu.

– Je l’ si za neko piće?

– Može.

Sipala je vino, crveno.

– Kako stojiš sa vremenom?

– Onako. Žena je na poslu, deca u školi, a Bog, pa recimo da je na pauzi za topli obrok. Hahaha. Ali bolje da se odmah bacimo na posao.

Krenuli smo ka spavaćoj sobi. Poligon za igru je bio spreman. Krevet, lisice, bičevi, kamera instalirana pored crkvenog kalendara za ovu godinu…

Sat vremena kasnije palio sam pljugu, dok je ona namestala posteljinu.

– Znaš, viđamo se već godinu dana. Uvek sam htela da te pitam nešto.

– Reci.

– Zar nije jedna od Božjih zapovesti ne varaj? Evo, ti varaš ženu sa mnom duže vreme. Kako se osećaš zbog toga?

– Bog će da oprosti! – vratio sam kožicu i navukao gaće.

Pravac hotel. Stigao sam ranije. Taman za obrok nabrzaka. Miris roštilja širio se sa obližnjeg kioska.

– Izvolite, oče? – upitao je radnik.

– Punjenu pljeskavicu i tamno nikšićko.

– Od dodataka?

– Sve.

Uzeo sam pljesku i krenuo ka kolima.

– Izvinite, oče… Je l’ mogu da vas pitam nešto? – ponovo se čuo radnik.

– Reci, sine.

– Vidim da jedete pljeskavicu… Ali zar se danas ne posti pošto je Krstovdan?

– Bog će da oprosti! – okrenuo sam se i navalio na mesište.

Gazda Dule je stigao u tačno dogovoreno vreme.

– Je l’ si doneo?

– Jesam.

– Uđi.

Izvadio je debelu roze kovertu. Počeo sam sa brojanjem. Kako dobar osećaj!

– Ok, sve je tu. Zovem te sledeće nedelje da spremiš prase za čast. Hahaha.

  Može i jagnje. Ubaciću je u neku državnu firmu.

– E, pope, pope, kako možeš da spavaš noću – rekao je, a zatim zalupio vratima.

Izvadio sam ponovo sve novčanice iz koverte. Pomirisao sam ih, spustio na sedište. Uživao sam u prizoru. Sve po 100 evra. Bolje da su kod mene u rukama nego na ikoni.

Kolima se približio mladić sa naočarima za sunce, ošišan na kratko. Levom je pokucao na staklo, a zatim desnom iz duksa izvukao pištolj.

– Daj kovertu, pope. – uperio je cev.

– Šta to radiš, sine!?

Pucanj je odjeknuo. Golubovi sa obližnjeg travnjaka poleteli su u vis.

– Bog će da oprosti, oče!…

 Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: rmkocak.files.wordpress.com