Tren

“Zamisli samo, da je tvoja majka koja je bila štreberka odlučila da ipak ostane tu noć da uči i ne ode na žurku. A zamisli samo da je tvoj otac, veran sportista, ipak poželeo da ostane i trenira te večeri i da odbije poziv za sedeljku. Zamisli samo, da je u prostoriji punoj ljudi, seo negde drugde, a ne baš pored tvoje majke štreberke. I da se nisu zapričali i da se nisu prepoznali. Zamisli trenutak u kome ti još ne postojiš i tvoji odlučuju da ne žive baš u jednom tako, malom, prljavom i dosadnom gradu, već traže nešto veće, dinamičnije i bolje. Zamisli, koliko ljudi ne bi znao. I ne bi upoznao i sreo i preživeo i zaboravljao i pamtio. A zamisli kakav bi bio da nisi sreo te ljude koje si odvoleo i preboleo? Zamisli, da si ljut na svog prijatelja. Da ste četvrti razred osnovne. Da ste klinci. I ne razgovarate, ali klinački nastojite da zagorčate jedna drugoj život. I dođe trenutak kada tvoj najbolji prijatelj treba da se seli u drugi grad. I ti stojiš sa strane i namrgođeno posmatraš kako se svi pozdravljaju sa njom, ljudi sa kojima nije delila tajne, ljudima kojima nije rekla da je zaljubljena u Petka od prvog razreda, mhm. Ti ljudi se pozdravljaju, ti stojiš.

tren

Zamisli trenutak u kome se posle godinu dana taj tvoj isti prijatelj, u cičoj zimi pojavljuje tebi na vratima, a ti si baš seo da popiješ čaj. Zamisli, da si tada zalupio vrata, i bio mali džangrizavi egocentrik, umesto što si klimnuo glavom da joj daš znak da može da popije čaj? Zamisli da tada nisi prišao da izgladiš situaciju? Ne bi imao pored sebe osobu koja zna da deli s tobom tvoj teret na duši, bez i da pitaš, ma bez i da kažeš, jer zna. Zamisli trenutak u kome si u srednjoj. I šetkaš tako hodnikom jer ti je dosadno. I jer znaš da će biti još dosadnije jer imaš dvočas matematiku. I da nisi tada promrljala jedno:”ćao!” dečaku u kariranoj košulji za koga misliš da je interesantna osoba. Zamisli, da ste se samo mimoišli i nastavili dalje. Zamisli, da te ona najveća tračara iz tvog odeljenja nije ocinkarila da ti se sviđa. Ili da si iz nekih drugih razloga odbila da izađeš i da ideš u šetnju do železničke kada te je pozvao. Zamisli, šta bi tada bilo? I da nisi izgovorila to ćao. NIšta ne bi bilo. Ne bi znala šta je ljubav. Postoji tako trenutak kada prestaneš da imaš idole i uočiš da male stvari diktiraju događaje. Možda sada neko dok šutira lišće ulicom naleti na svoju srodnu dušu koju već decenijama čeka. Možda sada neko dok čita poeziju, dobije ideju kako da podigne revoluciju, jer je nama potrebna jedna! Ne veruješ? Znaš li onu priču kako su dinosarusi nestali zbog udara astroida? Znaš li, da je taj asteroid skrenuo samo dva i po centimetara u levo (ovih načih dva i po santima u levo, ne neke kosmičke veličine), ne bi udario u Zemlju. Znaš li da onda možda ne bi bilo ljudi? Niti malih trenutaka koji menjaju svet. “

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: pinterst.com

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.