25 feb TREĆI SPRAT, DRUGI PROZOR S LEVA

Ona i ja. I sva ta divna ljubav između nas.

Sve je to počelo nekako prebrzo i preintenzivno. Da mi se, kojim slučajem, desilo koju godinu ranije, kada sam bio mnogo manje zreo, verovatno bih pobegao glavom bez obzira, ne okrećući se ni da je pogledam. Ali nekoliko godina provedenih u ovako velikom gradu zariju čoveku u grudi oštri pijuk čežnje za bliskošću, za dodirom. Na kraju budemo spremni da prodamo sve svoje principe i ideale samo za to da bar nekom od tih ljudi koji nas svakodnevno dodiruju po prljavim ulicama i ispod njih bude barem malo stalo do nas. Da im bude makar santimetar više stalo do nas nego do prekjučerašnjih novena, koje su pronašli na praznom sedištu u javnom prevozu.

U svemu tome ona za mene nije bila utešna nagrada. Ne, ona je bila premija. Neki ljudi bace kockice i trideset šest puta po trideset šest puta. Ja sam svoje kockice stavio u džep od kaputa, a opet su, pukim slučajem, šestice isplivale na vrh. I eto, našao sam se direktno naspram nje. Naspram tog čuda od postojanja. Tog stvorenja koje upliće crvenu nit smisla u moju rutinu.

Ujutru je ni ne čujem kad ustane. Dok ja napipavam put ka prvoj šolji kafe, ona je već spremna, opeglana i očešljna, a koža joj je jutarnje meka. Njena koža se budi kasnije, čak kasnije nego ja. Njena koža je tinejdžerski razmažena i buntovna, pa voli sebi da ugađa. Tako, pre nego i otvorim oči, ona je već zatvorila vrata za sobom.

Čitvog dana se blago podižem na prste i čudno se naginjem, ne bih li je slučajno i spontano uočio preko glava drugih, nevažnih ljudi. Ne mari što znam da svakako ne radi na istom kraju grada, da nema šta da traži među tim ljudima i da ću je svejedno ponovo videti čim se vratim kući. To me ne sprečava da maštam o slučajnom susretu, kafi s nogu, ručku na klupi u parku i zaboravljanju na živote koje živimo odvojeno jedno od drugog.

Uveče, kad se vratim s posla, čeka me upaljeno svetlo. Pre nje ga često nisam ni palio jer bi sama činjenica da otključavam vrata praznog stana ubijala poslednji trun snage u meni. Posezanje za prekidačem predstavljalo je jedan pokret previše. Sada je ona tu. Već je jela, ali večera je i dalje na stolu. Kao, mrzelo je da rasklanja. Istina, nas dvoje ne možemo da razgovaramo. Nakon čitavog dana preplavljenog rečima, radije samo sedimo i uživamo u prisustvu onog drugog. Ja često okrenem stolicu ka prozoru, dignem noge na radijator i površno iščitavam neki jeftini roman. Ona, ponekad, u istoj pozi, turpija nokte ili pincetom uklanja mikroskopske dlačice koje su joj promakle tokom depiliranja. Ponekad pozove nekog telefonom –  valjda roditelje ili drugarice. Toliko je diskretna da ne bih mogao da je čujem, čak ni kad bih se potrudio. Ponekad tako krene da uradi nešto, a onda zastane i nagne se naad računarom, a onda se zaboravi i ostane u tom položaju, kao hipnotisana i po pola sata.

Ali omiljen mi je trenutak kada ona, pred spavanje, a posle tuširanja, izađe iz kupatila. Predivno mi je to što se preda mnom oseća dovoljno opušteno, što joj je dovoljno toplo i sigurno u ovom našem odnosu, da se čak ni ne ogrne peškirom. Takva kakva je, bez ičega na sebi, nakon što je mlazom tople vode oterala protekli dan sa sebe i poslala ga niz slivnik, da tamo dole pronađe isto tako nepoželjne sate i čestice svih naših suseda, ona stane na trenutak na sred sobe. Stane, rasplete i rastrese kosu, pusti da joj pogled pobegne pravo ka meni, pa da joj osmeh pobegne blago ulevo. U tom trenutku osećam da smo sami na svetu, sami u ovom gradu.

Onda ona navuče zavese, ugasi svetlo i nestane negde u mraku svog kreveta.

Tada i ja spustim roletnu, bacim prljave čarape na gomilu i zavučem se pod jorgan. Dok svojim telom zagrevam udubljenje koje sam napravio u dušeku, razmišljam o tome kako se divno volimo nas dvoje.

Autor: Milan Vukašinović

Fotografije: pinterest.com