25 avg Totalno nebitno

– Hej, zdravo… Šta ima novo?
– Ma ništa… Mučim se da sastavim biografiju. Ti?
– Ime, prezime, datum rođenja, mjesto boravka, školovanje, nagrade… Šta je tu problematično?
– Zar je sve to stvarno bitno? Zar takvi podaci ne služe za prijave na šalterima? Zašto ne mogu da pišem o tebi? Toliko si komplikovan da bi se i Dostojevski zbunio kada bi te upoznao… Zašto ne bih mogla da pišem o malom Romu sa kojim smo drugarica i ja pjevale na Trgu Republike? Zašto ne mogu da pišem o onoj curi koja mi je donjela voće i čaj kasno uveče, kada sam bila sama u stanu i bolesna? Zar moji razgovori o knjigama uz pivo sa majkom i pokušaji šaha sa tatom (koji me matira u par poteza) nisu bitni? Šta je sa smijehom moje sestre? Mogu li zapisati i da sam tetka? Šta je sa svim ružama i ceduljicama koje mogu istresti iz kutije uspomena… Zamisli šta bih sve mogla da napišem o onom što mi je taksista pričao jutros… Pričao mi je o svojoj prvoj ljubavi. I kakvu kafu voli. Zašto ne mogu da se zahvalim ljudima, u svojoj biografiji?
– A nisi to već sve zapisala?
– Ne… Nikada neću stići da sve zapišem. Znaš… Ja živim na ovoj Zemlji samo jedan dan.
– Kako to sada misliš? Šta si stavila u tu kafu?
– Samo malo apsurda… Da si čitao moju poeziju – znao bi. To je ona priča o svicima koju sam zaboravila da zapišem. Jesi li znao da oni godinu dana preživljavaju hladne zime i preteška ljeta u svojim larvama da bi zasijali na jedan dan… Kako? Rađaju se bez usta. Pošto svijetle, a ne prehranjuju se – žive samo jedan tren. Ali kao zemaljske zvjezdice… Pa reci zar diplome koje sakupljaju prašinu negdje na vrhu ormara nisu apsurdnije od trenutaka?
– Hoćeš da kažeš da si ti svitac?
– Hoću da kažem da žalim jer u biografiju ne mogu da strpam sve svice koji struje tu – ispod jesenje kože. A kako su se stvorili… Rodili tu? Upravo iz pjesme, zagrljaja, piva, čokolada, suza, poljubaca… Samo iz ljubavi. Mogu li u biografiji da pišem o ljubavi? Mogu li u knjigu strpati ovaj razgovor?
– I ti misliš da bi te ljudi shvatili ozbiljno?
– Zar je to stvarno bitno?
– Postoji li nešto što ti je bitno?
– Neviđeno puno toga… Hoćeš li mi sastaviti nešto kao za prijavu na šalterima?
– A šta ćeš sa slikom? Jesi sigurna da ne želiš da staviš onu sa balkona, sa štipavicama umjesto šnala u kosi, fotografisanu u 6h ujutru?
– Ne… Uozbiljiću se…
– Napisaću na kraju tvoje biografije ,,Vjerovala je da će se uozbiljiti…“
– Šta ima novo kod tebe?
– Ne smijem ti reći… Zapisaćeš.
– Samo u biografiju…

Autorka: Tamara Senić

Fotografija: tumblr.com