Tijana Banović: “Mi smo zajednica ljudi koja sebe stvara”

Poleteti s perom u ruci, uhvatiti vetar, uhvatiti ritam, pomoći Don Kihotu, biti Don Kihot. Smazati dve-tri sarme usput. Onda pisati najdivnije reči, smejati se, prošetati pijacom, prošetati prestonicom, protrčati kroz Kruševac. Biti ovan u horoskopu. Biti  ovca, i to najcrnja, u stadu. Biti čuvar stada. Biti urednica magazina Blacksheep.rs.

Saznajte ono što vam niko ne bi rekao o Tijani Banović – osim Tijane Banović.

U životu urednice jednog magazina, studentkinje i kopirajtera mora da je sve neobično. Koje “obične” stvari puštaš da se prošvercuju u tvoj dan i stan?

 

Dan započinjem velikom šoljom kafe, nakon koje uslede dnevne obaveze – čitanje tekstova, proveravanje sajta, odgovaranje na mejlove, učenje, pisanje, druženje sa dragim ljudima… Prošvercujem sve one male stvari koje vam inače ne bi dozvolilo fiksno radno vreme.  Šta god da radim, radim predano i temeljno, ali ne zaboravljam da je sve igra i da nijedna stvar koju činim nema svrhu, ukoliko se zadovoljna i srećna ne zavalim među svoje jastuke na kraju dana. Ne zaboravljam da najvažniji projekti zavise od razrade ideje i kreativnosti koja se često krije u uglu sobe, običnom razgovoru sa prodavcem na pijaci, ili stihu mog omiljenog  benda.

Tijana-Banovic-blacksheep.rs

Koji vetar nosi tvoje pero: strast – pisanje, ne mogu da živim bez pisanja – pisanje, ne umem da ćutim – pisanje? Kako doživljavaš svoje reči jednom kad ih kažeš/napišeš?

 

Ne umem da ućutim svoje pisanje. Strast i potreba. Razbolim se ako ne bacim na papir koji red. Toni Parsons je rekao da “piše zato što mu je skupo da plaća psihoterapeuta”. Ovo je donekle i moja deviza. Sa olovkom u ruci pobeđujem melanholiju, lečim sebe i dobro se zabavljam. Kada prevaziđete strah od umiranja pred publikom, sve postaje mnogo lakše. Imam jako fine čitaoce koji ne traže da budem neko drugi. Sugerišu, nagrade me toplim komentarima, dozvoljavaju mi da psujem, upućuju i kritike. Da se razumemo, volim ja kad mi neko napiše da sam ga dotakla svojim tekstom, ali kritike su daleko važnije, jer se na taj način razvijate. Kad napišem reči, stojim iza njih. Većinu njih sam volela, ljubila, osetila, odživela, odbolovala… Tako ih doživljavam.

Jednom si rekla da će se blog uskoro vrednovati kao književna vrsta. Šta misliš koliko uskoro je to “uskoro”?

 

Hiperprodukcija, šund, opšta uniformisanost, ogoljenost i šljokičavost su neke od “bolesti” našeg društva. Knjiga je postala roba, starleta – spisateljica. Digitalno doba, doba Interneta i informacija nameće sasvim nova pravila igre. Mnogi blogovi su sinteza kratkih umetničkih priča, zapisa, reportaža, putopisa ili književnih kritika. Pojedini blogovi predstavljaju književnu vrstu u nastajanju, dok sa druge strane ima onih koji su poput prolazne mode. Smatram  da revolucija tek predstoji i da će blogovi okrenuti alternativnu književnu zajednicu u novom smeru. Koliko uskoro? Pa, to zavisi od tebe, mene, nas. Od ideje. Od trenutka kada prestanemo da budemo “hipnotisana gomila”. Od trenutka kada zaista budemo razumeli onu Canetovu: “Da li veruješ meni, ili misliš svojom glavom”.

Kad bi mogla, uradila bi intervju sa… ?

 

Sa klincem koji uči da svira gitaru u garaži, sa ženama koje čiste ulaze i prazne piksle „gospodi“, sa onim saksofonistom iz Kneza, sa pesnikom na čijoj se promociji knjige pojavila samo najuža rodbina, sa ljudima koji prave „Medeno srce“. Tu su i taksisti, koji se najbolje razumeju u politiku i književnost, Marko koji je napisao grafit „Tijana, volim te“, mladi glumci koji prvi put treba da dožive aplauz, male balerine koje tek kreću u školu.

Volela bih da uradim intervju sa svakim članom BlackSheep tima. To su ljudi koje osećam i cenim. Oni su moje zvezde!

Tijana-Banovic-3-blacksheep.rs

Kojim piscima bi poslužila domaću sarmu?

 

Sarma je remek-jelo i moj antidepresiv. Zaista verujem da dobra sarma sidu leči. Pristupam joj sa posebnim poštovanjem – i dok je jedem i dok je spremam. Nezahvalno je tražiti od osoba koje čitaju da izaberu pisce, jer bi spisak, čak i kad je o posluživanju sarmi reč, bio beskrajno dug. Pokušaću da vas ne ugnjavim:

Miroslavu Krleži jer je kreirao lik Leonea Glembaja u kog sam zaljubljena;

Mihajlu Pantiću jer me je vratio pisanju i uverio da, jedino dok pišem mogu biti anđeo, makar na pet minuta;

Momi Kaporu jer volim njegov Beograd. Volim svakog od nas u njegovim pričama. Jer volim onu njegovu da „Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.“;

Svetislavu Basari jer svaki put dobijem nesnosnu glavobolju dok čitam „Famu o biciklistima“;

Albertu Kamiju jer u svakome od nas čuči stranac;

Francu Kafki jer je život njegov „Proces“;

Žaku Preveru bih poslužila sarmu „jednog zimskog praskozorja u parku Monsuri u Parizu“, jer me svojim stihovima vraća u svet koji miriše na obične ljude, ljude koji nisu zaboravili da vole. Za Dostojevskog, Flobera i Andrića neću navoditi dodatna objašnjenja, to mnogo bolje od mene čine pevaljke.  🙂

Šta ostane kad se oslobodiš straha od visine?

 

Strah od zdravog života, rutine  i umiranja. Ne toliko fizičkog, jer smo, bože moj, svi potrošni materijal, koliko duhovnog.

Kad bi mogla da se preseliš u neki trenutak iz svoje prošlosti, to bi bilo… ?

 

Svi oni trenuci kad nisam bila svesna koliko sam srećna što sam dete. Kada ništa ne razumeš, ali ipak veruješ da uz pomoć ljuljaške možeš da odletiš gde god ‘oćeš.

Tijana-Banovic-2-blacksheep.rs

Crnih ovaca ima mnogo na ovom svetu i obično se prepoznaju po tome što su same. Kako ti je palo na pamet, a onda i pošlo za rukom, da okupiš u jednom stadu ovoliko crnih ovaca?

 

Običan dan, dve turske kafe i dva moderna klovna. Jako važan faktor je bio inat i jedan tekst u kom autor  objašnjava kako u zemlji Srbiji ne možete imati uspešan portal bez Stanije. Usledila je rečenica: “E sad ću da ti dokažem da mogu!” Čitavu priču od samog starta doživljavam kao igru, vodeći se onim unutrašnjim. Znate nešto, pa to nešto krene da se nadograđuje i da raste. I vi rastete, iako nikako da se pomerite sa 158 cm. Onda retki nađu retke. Entuzijasti su poverovali jednoj šašavoj devojčici i omogućili su joj da živi svoj san. Ja sam zaboravni geek ekipe koji vodi hipi-komunu iz milošte nazvanu redakcija. BlackSheep opstaje bez tradicionalne uređivačke politike.Vizija cele priče je bila da svako bude ono što jeste i  da ima prostora da se izrazi. Žalosno je što u našoj zemlji ima toliko kreativnih i kvalitetnih ljudi koji ne nalaze prostora za svoj rad, o sredstvima da i ne govorim.  Baviti se onim što volite i zarađivati od toga je sve češće misaona imenica. Prinuđeni smo na multitasking, na balansiranje između poslova koje moramo da obavljamo jer nam oni plaćaju račune i na ono što nas ispunjava. Jednako sam ponosna na oformljene pisce iz redakcije, kao i na one koju su prvi put počeli da pišu baš za BlackSheep. Bez stvaralačke energije, konstantnog truda i rada, verovatno ne bismo dočekali prvi rođendan. Mi smo zajednica ljudi koja sebe stvara.

Na koji trenutak u Stadu si najponosnija? Koji bi rado zaboravila?

 

Najponosnija sam na Prvi regionalni zbornik “Crna ovca” . Srbijanka Stanković, Srđan Gagić, Đurđica Zec i ja smo se upustili u čitav proces nastanka jedne knjige. Proces nazvan “štap i kanap varijanta”. Članovi redakcije su davali sopstveni novac da bismo jednu ideju sproveli u delo. Pravili smo neke korake o kojima nismo puno znali. Ti koraci su nas doveli do promocije na kojoj smo prodali više od pola tiraža za jedno veče. Do osmeha cele redakcije jer ćemo nekome da pomognemo, iako smo mali i obični ljudi. Mali koraci te čine srećnim.

Što se tiče drugog dela pitanja – zaboravila bih obaranje sajta u sopstvenoj režiji. Trenutak kada sam kroz plač rekla svojoj najboljoj prijateljici: “Mislim da sam se zaigrala i da sam roknula svoju ovcu! Programer će me ubiti! Oborila sam sopstveni sajt, a ljude iz redakcije treba da slažem da je sve u redu, da nema panike i da radimo redizajn.”

Prvi rođendan magazina samo što nije. Šta ćeš poželeti kad duneš u svećice? S kim ćeš iseći prvo parče torte?

 

Smrt konzumerizmu, manje podočnjake i veće stado. Ja ću da želim, a ostatku redakcije prepuštam “seču torte”.

Tijana-Banovic-1-blacksheep.rs

Na kraju, najvažnije pitanje: Zašto si ti “crna ovca”?

 

Odrasla sam u porodici u kojoj je bilo jako važno biti dobar  u školi, puno čitati, obrazovati se tokom čitavog života, ne izgubiti sebe. Naučena sam da nikada ne budem krhka princeza, da niko drugi ne donosi odluke umesto mene. Moju slobodu i individualnost nikada nisu sputavali. Tako je nastala jedna svojeglava crna ovčica. Držim se onog da sreća prati hrabre i budale. Da je suština pametnih stvari – lupanje gluposti. Ne podnosim ubijanje ideja. Svemu dodajem malo rumenila, ali se ne libim da stvari nazovem pravim imenom.  Ne tražim nešto u svakome. Tražim sve i svašta u nekome. Kad nema sunca napolju, ja ga naškrabam. Kad nema ljubavi, nađem je u knjigama. Verujem u ljubav i slobodu. Verujem da samo umetnost i osmeh mogu da spasu ovaj svet.

Srbijanka Stanković

Fotografije: Jovan Stevanović

Stajling: Marija Ignjatović

1 Komentar
  • M.A.
    Objavljeno 11:12h, 23 septembra Odgovori

    🙂 !!!

Ostavi komentar