06 okt Ti si moja

Ti si moja priča bez početka
Ugasnula zvezda, živa slika
Ti si moja beskrajna poema
Veća i od sopstvenog pesnika

Ti si moj istok
Neka reka bez kraja i izvora
Ulica od rubljem našaranih zgrada
Moja rivijera

Ti moraš da postojiš
Jer treba objasniti svet
Čoveka
Što kao obad bdije
Nad telom umrlog grada

Treba naslutiti dah dana
Kada je poezija bila više no
Tihi očenaš pred streljanje

-Ti moraš da postojiš-

Da si pesma, godine bi bile nedovoljne da te zapišem
A čitavi životi bili bi prekratki da te izgovorim
Ali u tom trenutku bih shvatio da je sve prošlo
I da vreme slobodno može prestati da pogađa horizonte
Jer usne su već izgovorile sve što što je trebalo
I poslednji san mi je napustio grudi

Ti moraš da postojiš
Zbog poezije
Vina
Jer umesto njega
U tvome odsustvu
Ispijao bih
Sopstvenu srž
Prisećajući se
Rastanka s jednom
Crvenokosom ženom
Koju nikada nisam ni video

Da te nema
Izvrnuto nebo vrištalo bi
Pesmu ranjenih ždralova
Nad sušom raspuklom zemljom
Goneći nežnost
Kao kasnu jutarnju izmaglicu

Ti si moj dah, način
Na koji umirem
Oslobođena smrti
Skrajaš moj susret sa samim sobom
Moj „večernji Holokaust uspomena“

Ti moraš da postojiš
Kao trijumf nad
Svime što propada
Kao iskra u vatri
Od koje će sve izgoreti

Ti moraš da postojiš
Kako bih zaspao sa mišlju
Da ova ljubav nije uzaludna.

Autor: Janko Milošević

Fotografija: favim.com