Ti ne postojiš, V.

6. avgust 2018.

Volela bih da mogu, uhvatiti tvoju senku, između nedopustivo loših lampi, postavljenih u onom hodniku na trećem spratu. Volela bih da mogu poneti tu istu senku, u tami moje sobe da joj pričam, o sakrivenoj stvari u mojim rečima.

Volela bih da sam mogla, reći tebi da me je strah hladnog mora i šetnji do onog točka na koji se nikada nisam popela. Mogu ti samo reći da sam sada dobro. Da se ne plašim hladnog mora ni velikog panorama točka. Čak, zaželela sam ih se. Ali kao i tada, ni sada, oni ne postoje.

Moj daleki prijatelju, kako ti je u tim velikim gradovima?

Nadam se da sunce dopire do tvojih ramena. Nadam se da si na nekom krovu, da si na nekoj dalekoj južnoj strani i gledaš u ovaj zalazak, kao i ja. Put nije onakav, kakav sam ga zamišljala. Ali sam srećna, jer me je zagrejalo sunce i sećanje. Pa, sećanje me je više uznemirilo, nego onaj razgovor, koji je došao namerno i isčekivano. Možda je bio i neprijatan, možda previše setan i težak, ali je bio potreban da se razjasni, težina mraka u nama, oko nas i na litici izvan grada.

Volela bih da me noćne senke ostave, baš kao što sam ja na stepeništu, između drugog i trećeg sprata ostavila tebe. Ja sam znala da sam te ostavila. Ti nisi ni znao da si ti. Vremenom, prolazili su listovi pored naših ušiju, upijali smo mirise kiše zajedno, sve vreme u različitim svetovima. Ti u nekim normalnim, ja u dalekim. Zadirkivao si moje naočare, o nekim tamo, totalno nevažnim ljudima, dok sam ja širila te naočare u osmeh, praveći se da ne razumem tvoj hod. Hodao si pored mene, ispred i iza mene, nebrojano puta. Ali nikada nisi hodao sa mnom. A ja sam shvatila da je to nemoguće i odustala sam, a da nisam ni utisnula korake.

Drugačije su noći na severu. Ratujem protiv njih. Znam da vi na jugu nemate problema sa tim. Mirno spavate, ko što je i red, ali ipak mi na severu, noću ne dozvoljavamo sebi da mislimo, samo da pričamo. Sećam se, da sam slučajno, a to sada već davno beše, pomešala noći na jugu i severu, pa sam te naterala, ili ti mene, da pričamo o mraku koji se sakrio u nama. U meni više. Jer se ponovo probudio. Pa sad zvoni neku strašno neprimerenu notu straha i hrli da pokida tek zašlo sunce.

Posle zalaska i kod tebe i kod mene, nema ništa. Ni drveća, ni ćutanja, ni pogleda. Gasi se i ono malo svetla u daljini i prestaje da se čuje zov onih uspavanih misli. Samo treperi bol. Za tamo nekim nepostojećim glasom sreće koji nikada nije postojao. Ugušio se pre svoje prve reči, pre svog prvog uzdaha i pre prvog treptaja, moj prijatelju.

Da li si ti V. srećan u toj kapsuli od zgrada i ulica? Zar mogu da bole tuđa sećanja i snovi? Ne verujem u milimetre iako ih znam, ne verujem u zenice iako sam ih sagledala samo jednom stvarno, ne verujem ni u odeću ni u prste, ne verujem ni u tebe V. Ti ne postojiš, a ono što ne postoji ne može da steže stare dubine, zar ne? Onu noć sam izmislila i onaj razgovor sam izmislila, i sećanje sam izmislila i cvrčka i svetla i mrak. Sve sam izmislila. Veruj mi nije bilo tako, čak i da jeste, ne možeš znati zato jer nisi bio tamo. Čak i da si bio tamo, nisi mogao da vidiš.

Ništa nisi video V. Nisi video onu senku koju sam ja videla i koju nikada nisam uhvatila. Senke se ne daju uhvatiti, niti sačuvati. One prosto ne postoje. Kao ni mi. Jednom sam verovala u zalaske. U one tihe, srećne i narandžaste. Verovala sam i u leto i u miris pomfrita i u slani ukus povetarca. Verovala sam u more. Verovala sam i tad, samo sam verovala da ti V. možeš sa mnom da zaplešeš u te hodnike, sa ružnim lampama i starim gelenderima.

Nismo zaplesali V. Nećemo plesati, kao što ti nikad nećeš pročitati ovo pismo koje je u ovoj mojoj boci života zauvek zaglavljeno. Možda ćeš se smeškati pri samoj pomisli da, moj prijatelju, i dalje postoje zalasci i izlasci sunca, i da se to nikada neće promeniti. Možda nekad svratiš ovde na severu i opet kreneš razgovor o nekim dalekim, nepostojećim nama. Ja ću se smejati i odmahnuti rukom kao da je to neka budalaština. U stvari, zar nije?

Nije postojao taj zalazak, niti razgovor, niti senka, niti pismo. Postoji samo prazna boca pored tvojih nogu, divni moj prijatelju.

Autorka: Viktorija Marković