05 maj Težina okeana

Budim se. Sa mnom se budi sve što bi da nastavi da spava. Odškrinjujem oči. Širim praznom ruke. Prija mi. Pakla cigareta nije daleko od kreveta. Već duže unazad ne palim pre doručka. Jednom sam dim samo i doručkovala. Budim se. Izmičem možda snu u kojem si bio ponovo moj ili jednostavno moj – kao da nikada ništa nije prestalo. Ovo je 1095. jutro bez tebe. Ponekad, eto, zastanem i iz znatiželje prebrojim. Pretvorim nas u broj. Nismo ni prvi ni poslednji. Samo smo cifra i nekako se sama po sebi demistifikuje tuga. Ne boli me. Ništa više osim ponekad kičme. Katkad i glave. Popijem lek. Kafetin mi stvara mučninu. Opustim vilicu i tad, dok je širim, zapravo shvatim da je ukočenom držim. Kao da uzastopce nešto grizem. A, to bi, figurativno, mogla samo da bude navika da pregrizam bol. Mada me više ne boliš. To doživljavam kao pretnju jer još ne želim da pustim jutra kojih se, čini mi se, ni ne sećam jasno više. Podsete me slike. Retko ih gledam. One jednako prete. Prete svime što me je pustilo i zbog čega se svega u tonovima magle sećam. Ne želim da ostaneš sećanje dok te svime, što sećanjem se zove, zapravo zovem.

Nazoveš i ti ponekad.

Lakše mi je dok verujem da je slučajno. Bez predumišljaja. Bez sadržine, nagona, ideje. Sasvim slučajno. U razmacima. U rasponu od mesec, možda dva.

Ne volim te.

A volela bih te još jednom zauvek.

Iz tog više nismo broj. Cifra. Prestajem da brojim. Slažem nas u prostor i u vreme među najlepše police. Plavimo se sa daljina. Sve manje smo truli – čini mi se da srastamo. Bez ožiljaka smo koje ipak nosimo. Na tvojim sam kolenima. Zovem te ritmično premeštajući melodično akcenat na tvom imenu. Zadovoljava me to što mogu, nakon godina tišine, pod potpunom slobodom da te zovem. Više ne ćutim. Ne moram. Jedino pravim smešne pauze. Sme da mi se omakne ruka, zatim i broj, bez kazne koju bih priredila potom sebi. Držimo se dugo. Plavo. Isceljeni. Bez motiva. Bez sadržine. Bez sutra. Jer sutra je velika reč za nas koji smo jednom verovali a nismo ga dosegli skupa. Gutam reči jer danas znam sve što proistekne iz ljubavi koja preleži zatvor. A, ipak, mogu da se zakunem da te ne volim. Da ti još i kažem da sam nas pretvorila u broj verujući da nauka manje boli. A, grešim. Grešim i kad postanemo broj jer broj postajemo da bih pomogla sebi. Da u tim razmacima – smešnim pauzama – ponovo ne prebledim pustivši svu krv na iskap.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: weheartit.com