31 jul Telo tone samo iz straha

Olimpijski bazen, nešto nakon deset časova. Treći dan kako sam pobedila mrzovolju i jutarnju kafu zamenila plivanjem. Veliki poduhvat, s obzirom na činjenicu da je leto, a ja na raspustu, kod kuće, gledana kao beli medved od strane roditelja, strina, tetki i ostale familije. Eto, zbilo se.

Jednog jutra sam se probudila sabajle, kad kažem sabajle, ne mislim baš zorom, al’ recimo 8-9h, taman da prezalogajim nešto i svoj život obogatim nekom zdravom aktivnošću. I ništa, spremim se ja tako, izbunarim omiljeni kupaći kostim, ranac na leđa, pravac bazen! Kad ono – kiša! Ništa čudno u poslednje vreme, mislim se ja, staće. Bolje ona, nego ja. Jer, poznajući sebe, ako sam zacrtala danas da odem – to je to, nema nazad. Ako stanem sad, više se naterati neću na zdravo jutro. I stvarno – stade!

 Hii, neka poznata lica, neka manje poznata, al’ sve kao i pre – u mojoj provinciji vreme stoji, pa da! Ne znam za vas, al’ meni malo nisu jasni oni ljudi što odu na bazen, pa sednu u kafić i igraju karte do fajronta. Ili samo sede i piju kafu i bulje u telefon. Ili bulje u nečiju guzu. Ili zarone u američke krofnice. Ili krofnu – Homer Simpson krofnu. Nemam pojma, možda zato što imam problem sa kožom i izgorim nakon po’ sata, meni je bazen jednako smiraj. Da odem, isplivam se i ne mislim ko je oko mene. Kakav kupaći ima. S kim je doš’o. Valja l’ onaj pomfrit. Uđem u vodu, isključim se na nekih sat vremena, izađem. Nema me. Možete me dozivati i misliti da sam nadobudna neka, „otišla u velegrad, pa digla nos cura“, ali eto, neću vas čuti. Jer, plivanje i ta voda imaju neku moć. Isključim se. Utonem u neke svoje misli, koje ne ostavljam za kasnije. Moje vreme.

 Kad, najednom, čujem smeh. Dečji. Klinac, najviše sedam godina, doziva majku. Da se pohvali. „Uspeo sam, znam da plivam!“ Majka mu uzvraća osmehom. Zatim, okreće se ocu i priznaje da se ipak pomalo boji, da ne potone. „Telo tone samo iz straha“, odgovara otac. „Telo tone samo iz straha.“, ponavljam ja, onako za sebe, poput malog princa, da ne zaboravim, dok se približavam ivici. Gledaju se par sekundi, zatim klinac uočava na drugoj strani majku, koja sa nekom čudnom i retko lepom iskrom u oku još uvek stoji i čeka da vidi umeće svog čeda. Pogled mi opet pada na klinca, koji, kao da izgovara samo neku sebi znanu molitvu, u bradu, skuplja hrabrost i kreće. I ne, ne tone. Jer se ne boji. U njenim očima je spas. Minijatura čitave jedne galaksije. Stiže do nje. Smeju se. Smejem se i ja, onako blentavo, za sebe, na drugoj strani.

 Da li je strah zaista jedino što nas vuče dole? Ljudi stalno kukaju, kako je loše, kako si loš, ne shvatajući da su upravo oni ti, zbog kojih ne vole svet oko sebe. Pa da, sopstvene mane, kod drugoga uočene, najviše bole. Kao što se pogledaš u ogledalo i vidiš da si nabacio koje kilo, ali ipak, kad vidiš popunjenijeg od sebe, ipak pomisliš: „Ju, što se nagrde!“ Ne, ti si taj koji se nagrdio. Ti si taj koji je nezadovoljan sobom. Ti si i taj koji se plaši da nešto promeni. Iz tog straha, javlja se to gledanje u tuđe. Tuđe kilograme, godine, tuđe znanje, umeće. Strah od promena, koji vuče dole, silovit, poput živog blata. Staneš i – nema te! Toneš. Neki ljudi se plaše čitavog života. Čitavog života, dakle, lagano tonu. Plaše se raskida, zbog samoće. Plaše se samoće. Plaše se grubih reči i prekih pogleda, pa se povuku. Plaše se povlačenja u sebe. Plaše se sebe.

 „Ne traži ga spolja, neprijatelj živi u tebi.“

 I tako, čitav život provedu bežeći od sebe, tražeći neku retko lepu iskru u nečijem oku, ali koliko god želeli, plaše se i da istu uoče. Strah, strah, strah. Da vole i budu voljeni. Da se smeju i druge nasmeju. Da pevaju, iako ne umeju da pevaju. Da pišu, iako to možda niko neće čitati. Da sanjaju, iako žive u Srbiji. Da ne izgube druge. Da sačuvaju sebe.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: pinterest.com, favim.com