23 jan TEGOBA
Misli moja iz beskrajnog, ničijeg i svačijeg,
Apstraktu senzibilni vakuumom što dišeš,
Gdje ti je kraj? Odakle potičeš? Zašto me spotičeš?
Nekad k’o givit, kao pero nekada, vazda i svukud’ odrazu čovječjeg!
Šta te čini i ko ti se klanja? Ostaje li išta nama?
Vrlino i mano, ništavilom neograničenim što orbitiraš,
Pokaži se, kunem te, prestani da iritiraš!
Sneno čedo i zla maćeho moja, gomilo đubreta, sladu na usnama!
Ptico bez krila, rijeko bez korita! Anđele nad glavom, đavlu pod nogama!
Izmučeni putniče u skutama trošnim, pute što gutaš korakom lakim,
Stani jedared da ti glas uputim, ono što biva jasnije da uočim.
Stani,misli, ne idi dalje! Počuj nas malo, skoro će tama!
Sve što jesi i sve što nisi, zvijezdo moja, moje sunce!
Ima nešto što nije tvoje, nešto manje a mnogo veće,
Sjecište tuge podno gore, izvor rijeke ka moru sreće!
Ta,iako si veliko i moćno sunce, iz tebe isijava nešto drugo… Srce.
Autor: Mladen Đurić
Fotografije: blogspot.com, tumblr.com
Nema komentara