02 jul Te Zvezde…

“U tome je stvar sa bolom. Zahteva da ga osetiš.“

(Ako neko zna o čemu pričam neka podigne dva prsta… Ne, ne, ne dva prsta… Hoću vaš osmeh. Osmeh je dovoljan. Manjka nam osmeha.)

“U tome je stvar sa bolom. Zahteva da ga osetiš.” – podvučeno u njenoj omiljenoj knjizi. A on je citira. Razumeju citat. I međusobno se razumeju. I vole se. Možda samo zato što su ih okolnosti na to navele… Ali zar tako ne počinje svaka ljubavna priča(splet okolnosti), od postanja, pa na ovamo?

Voleli su se, jer su bića žeDna ljubavi. Kao i svako biće koje se ikada rodilo, koje je živelo, i koje je umrlo na ovoj planeti. Vazduh i ljubav – jedno isto. Šteta što ih čovečanstvo uzima zdravo za gotovo (sada, ili oduvek, ko će znati…). I što se ne trudi da je čuva, održava, prosleđuje, deli, daje, već samo (sebično) zna da zahteva, traži, moli. A ne shvata, zaslepljeno, da je ona već tu. Zloupotrebljava je, i koristi, na najužasnije načine. A ona…ne odustaje od nas. I da hoće, ne može. Razume našu nezahvalnost, nepoverenje, nedostatak vere u nju. A ostaje, miruje i veruje u sebe… u nas. Jadni smo. To je njena svrha, njen zadatak, i kranji cilj. Da ostane. Da ne nestane. I neće. Postoji da bismo mi bili bolji nego što smo sad. Da se ne bismo prepustili mraku, sopstvenom. I on postoji. I čeka… Ona. Ona je prisutna u svakom od nas, kao kakav organ ljudski – srce, npr. Iako ga golim okom ne vidimo, znamo da je tu, jer smo živi. A živi smo, jer je tu.

A vidi mene – pričam o ljubavi. Ja, koja tu reč ne mogu da podnesem. Podvlačim – tu REČ. Izgubila je pravi smisao (nasuprot lažnog – koji je stvaran, koliko i današnji dan). I dok joj se ne vrati (ne vratimo) istinski smisao i vrednost, bojkotovaću je…tu reč. A sve ono što je ona podrazumevala – onda kada su se birali nazivi, koje će  hiljadama i hiljadama godina ljudi koristiti da opišu svetove u sebi – imam. Nosim u sebi. Kao i ti. I ti. Kao i njih dvoje.

A bol… Bol je neizbežna/neizbežan. Ništa manje vredan/vredna od drugih Univerzuma u nama. Daće ti nemir. Ali će ti dati i spokoj. Naučiće te. Bol je kao i ljubav – u tebi, za tebe…oko tebe, u svima drugima.

Šta mi znamo o nečijem bolu? Ništa! Mi znamo samo naš/u bol. Bila ta(bol) ili taj(bol), bila ona ili on – zahtevaju da ih osetimo. Sa razlogom.

Nema smisla bežati, kriti se, izbegavati ih. Ljubav i bol. Mi smo darovani ili prokleti njima. Dar ili prokletstvo? Kako ko hoće da ih razume – tako će i živeti.

Ljubav ne prestaje. Bol ne prestaje. Postoje.

Tu su, da ne bismo zaboravili da smo živi. Koliko god taj život bio dug. Ili kratak.

Ali to već zavisi od zvezda, ne od nas.

Autorka: Zvončica

Fotografije: favim.com