04 maj Taxi

Ponekad je dovoljan jedan poziv. I to poziv taxi službi.  Uvek putujem i trčim ka odredištu. Valjda je to sudbina.

Vaše vozilo vas čeka – neko izusti.

Uzimam telefon i kuckam kao i obično. Otvaram vrata i sedam na zadnje sedište. Ništa neobično.  Razgovori s taksistom mi nisu polazili za rukom. Smatrala sam da su to razgovori koje započinjemo samo kako bismo potrošili vreme. Razgovori koji mnogo govore o našem sebičluku. Ne želimo da ćutimo i mislimo. Želimo da i druge opteretimo brigama, nezadovoljstvom, neizmernom srećom…

A, onda sam naglas izgovorila : Ma, pravi prijatelj je…

– Izvinite, nešto ste rekli …

– Zapravo, samo sam naglas razmišljala.

– Taksista se nasmeja.

– Razmišljala sam o prijateljstvu.

– Moji najbolji prijatelji su moja porodica. Supruga i deca. Na njih uvek mogu da računam – reče taksista i zaćuta.

– Mislite li da je mudro zaćutati ?

– Ali samo ponekad. Ja se ne osvrćem. Samo vozim napred. Kad odlučim da uključim žmigavac, potreban je dovoljno dobar razlog. Kad – kad to činim zbog ljudi koje volim.

– Kada započinjete razgovor ?

– Kada sam siguran da ću dobiti odgovor.

– Da li grešite u proceni ?

– Dešava se. Ipak je ovo samo jedan od života, koje poznajem.

– I šta tad činite ?

– Nastavim da vozim.

– Nikada niste zakočili u krivini ?

– Zapravo podigao sam ručnu i tako se spasao.

– Ja ne umem da vozim pod ručnom, rikverc sam savladala pod stare dane – rekoh.

Taksista se nasmeja i odgovori : Dovoljno je da pratiš znakove pored puta.

Autorka: Helena Himel

Fotografija: weheartit.com