Sve podseća na propalu ljubav, Čak i datum najobičnijeg dana. I vetar. I Sunce. I led. I hladnoća. I kad ti neko gurne ruku u džep da se greje. I neke fore. I praznici. I noć. I zvezde. I slični glasovi. I slični razgovori. I slične šetnje. I ista mesta, samo prazna. Sve uvek podseća na propalu ljubav. Ali to je...
Nedavno sam odlučila da više ne čestitam Novu godinu. Razloga je mnogo, ali je zaključak taj da mislim da se treba radovati svakom novom početku i promeni na bolje kada god se to desilo. I da svaki dan treba da bude jedan mali praznik koji slavi...
– Sve ove želje, zvezdice, prskalice. Smara me! Nova godina je izgubila svoju draž. – Kako misliš, izgubila? Pa ovo je nova Nova godina. – Razumeš šta hoću da kažem. Novoj godini se još samo deca raduju. Negde sam pročitala da je prvi ponedeljak u januaru najdepresivniji...
- Znaš, jednom mi je neko napisao dvije zbirke pjesama. Umislio je lik ljubav. - Zašto ja za to ne znam? Uvijek sve saznam prekasno… Pričaj mi o tome. - Pa sad… Ne bih ti ni ispričala da mu danas nisam vidjela rođaku. Živio je u istom...
Ne bi se moglo reći da je to lijepa građevina. Hladan, kristalno čist geometrijski oblik, trajno pobjegao iz matematičke zbirke, zaboden tu između poluobrađenih bašti i krivih jednospratnica, bahat kao i svako zlo, hvatao je prve sunčeve zrake viosko iznad svih kojima je uopšte stalo...
Nije zdravo Što zidovi ovi Na plućima mi sjede Pa navučem kaput I u gluvo doba izađem Da po pustim ulicama Tražim izgubljeni dah. Što se već danima Bluzom trujem I scene iz prošlosti Oživljavam. Što mi poneka izmami osmijeh Pa na tužnog klovna Koji je već odavno razum izgubio Podsjećam. Što poželim Sveznajući pripovjedač da sam I da, kao u nekom...
Stojim na uglu dve beogradske ulice i, dok čekam drugaricu, posmatram grad koji je u žurbi. Nervozne vozače, sirene, pešake skoncentrisane na semafore i mobilne telefone. I tako utonjena u misli o smislu života nisam primetila da mi se neko približio dok nisam čula glas...
Kišni dani se umrtvljeno nižu i prolaze pored mene Ja stojim po strani Sasvim nezavistan Čekam da se uloge podele Da mene niko ne izabere Jer ne želim da budem od koristi po ovakvom vremenu. Hoću da ležim u svojoj sobi I da polako nestajem Uz kafu i knjige Ili uz gitaru Dok napolju kiša pruža Potpuni ugođaj. Novembar...
To i nije njena, već Ružina ulica, kojom prolazim i razmišljam, o devojci, sa kojom sam se osetio najviše živim, i srećnim, javljaju mi se ta osećanja, nasuprot prolasku pored groblja, pobogu, pomislim, ovi nadgrobni spomenici i krstovi, kao da proviruju iznad zidova, i upozoravaju prolaznike šta im sleduje. Samo još kroz tu ulicu razmišljam o tebi, morao sam...