– Pogledaj na šta liče ovi zidovi! – rekao je Žmu. – Još nisam srela čoveka kog toliko uznemiravaju rupe u zidu. – Ni ja ženu koja toliko voli da buši. Šta će nam ovoliko slika? U epizodi „Zidovi“ mladi bračni par vodi žučnu raspravu o neophodnosti/nepotrebnosti porodičnih...
Dom je tamo gdje se snalaziš i kad nestane struje u ponoć. Mrak. Dunkel. Crno okružilo me večeras. Mora da je vjetar prevrnuo stup. I kiša kao da ne pada već leti na njemu. A ima je bome. Gledam kroz kuhinjski prozor. Ulica je prazna. Noć je svijetla kao dan kada nestane struje u najkasniju uru. Ne dotičem zidove dok hodam...
Ne znam koliko imam pocepanih farmerki Ali još uvek čuvam Sve svoje starke, Misleći: Vredeće jednom Onda su me fenseri zajebali I vratili ih na tržište Sada su skuplje od moje volje Za ustajanjem svako jutro. Sve izgleda potpuno normalno Još jedna kišna nedelja Samo je, eto, Uskrs Svi za stolom se trude Da prikriju mržnju Veštačko obedovanje može...
Strah počinje da izjeda Ostatak unutrašnjosti. Nisam zalazio u sopstvenu glavu 14 dana Ostavio sam taloge i slojeve nemira Da stvore bazu I ulogore se Ostavljajući mi okretenje po krevetu Kao jedini izbor. Reči nisu dolazile Osećao sam se Jadno Bez trunke sjaja I potrebne čvrstine Bez štita i zidova. Bio sam lak plen Na velikom lovištu Stalna meta svađa Besa i...
To i nije njena, već Ružina ulica, kojom prolazim i razmišljam, o devojci, sa kojom sam se osetio najviše živim, i srećnim, javljaju mi se ta osećanja, nasuprot prolasku pored groblja, pobogu, pomislim, ovi nadgrobni spomenici i krstovi, kao da proviruju iznad zidova, i upozoravaju prolaznike šta im sleduje. Samo još kroz tu ulicu razmišljam o tebi, morao sam...
Kraj je Oktobra. Kiša pada danima. Vjetar valja crveno-žute listove po ulicama, uvlači se u dobojske zidove, a u ljude njegov jesenji dah… U daljini se nadzire visoka silueta, kroz kišovitu maglu, niz redove uspavanih fasada i trotoara, kako krade tmurnost ovom danu mazajući ga bojama. Njegova želja su...
Od vrata do prozora I nazad I tako više puta Koracima teškim Kao da na risu nosim nakovanj A u stomaku pakleni oganj Možda licemerno Čak nezahvalno Ali istinito i razumljivo Priznajem Radije bih bio na afričkim bojištima Nego pritisnut ovim zidovima kao kleštima Neću pokušati Nerealno je Mada sam prilično siguran I potpuno uveren Da bih mogao šakom odvaliti deo betona I...
Sama je. Najusamljenije je stvorenje na svetu i oni to znaju. Noću, kad svet potone u tamu, može ih čuti sa druge strane. Dolaze kradomice, tajanstveni i opaki. Posmatraju je, grebuckaju, šuškaju, ciče, reže. Oseća zadah izmeta i aromu vlažnog krzna. Ali ne vidi...
"Napiši mi priču", rekao je. "Kakvu priču?", pitala sam zbunjeno. "Neku za dobro jutro i dobar život." "Misliš neku ljubavnu?", nastavila sam. "Može i ljubavna, ako ću u njoj ja biti glavni lik. Ukoliko me smestiš, na neko crno-belo platno. Mogao bih u toj priči biti zgodan, u elegantnom...