Čekaj. Čekaj tu. Sačekaj do kraja dana. Zažmuri i čekaj jutro. Nije važno zašto, ali čekaj. Čekaj proleće. A, ako već čekaš proleće, Sačekaćeš jesen. To voliš jesen. Kada budu kiše padale, Ti sačekaj malo u kući, Pa onda idi, obuj čizme i oseti sve što možeš. Ili pak, sačekaj sunce. Kada grane sunce, Nasmej se i čekaj...
Zažmuri, Ako ne želiš da gledaš Kako se zvukovi biju pred tvojom ćutnjom. Ako ti se beži od njihovih kandži, Kad nisi sam u autobusu koji vozi za sadašnjost, Kad tuđe svađe jedu osmeh I kad ne žele da te puste, Ti zažmuri, Pa ugledaj mene ispred šume Koja mi raste u duši i...
„To je lako.“, rekla je Katerina. „Samo treba da napišeš priču koju niko neće razumeti. Zatvorenu. Tvrdu. Što više nejasnoća – veće priznanje i prestiž.“ Nismo se Katerina i ja uvek razumeli. Ja sam mislio da je život pravilan, linearan, i pre svega, hronološki tok događaja....