Noć. Mračna soba. Posmatram svetlosne tačke od uličnog saobraćaja na plafonu. Ipak nije baš tako mračno. Pa onda ponovo tama. Razmišljam o tom đavolskom pojmu: vreme. Da li zaista prolazi tako brzo? Ili je do ljudi? Užasava me pomisao da samo od nas zavisi brzina prolaznosti. Od toga da li smo tužni i usamljeni ili pak srećno zaljubljeni. Čini mi se da noćas vreme...
Jutro, devet sati. Izlazim iz kuće žurno, kao da me čekas na ulici. Nikada više. Počinje još jedna sreda. Nebo sivih tonova pritiska moje misli, guši me. Želim da zaboravim. Znaš, i bez toga mi je dovoljno mučan ovaj život. Ti. Čak ni jezivo nebo nije na mojoj strani. Samo mi otežava neprestani osećaj usamljenosti. Pa se trudim da zaboravim. A misli...
Kada nemamo snage da krenemo dalje Vreme polako staje Svi satovi usklađeno ne dišu Nepostojanje preuzima vlast. Ako ne znamo kuda dalje Nestajanje postaje opcija. Spas je zaturen. Ideje su pokošene. Ležimo i čekamo. Čekamo da prođe Sklupčani u krevetu Pokriveni preko glave mislima smo daleko I samo ćutimo. Kada postaje neizdrživo Izađi napolje Stavi slušalice I hodaj Samo hodaj Dalje. Dalje.. Dalje...
Znam da će jednom da ti jave: - Nadživeo si, Skapala je od nerešive bolesti. I tad, pretpostavljam, Slomiće te, utući, Nikad izgovorene reči. Nadovezaće se suza Kao i što obično biva; Naposletku smrt će me izmeniti, Bićeš siguran da i nisam kriva Toliko. Reći će ti potom štošta o mom nebu, Prepričavaće ti ukratko čitav svemir Kojeg...
– Samo kad bih mogla nakratko da zaustavim vreme. – Na jedno mesec dana? – Tol’ko. Sedi preko puta mene na fotelji. Nismo se videle skoro dva meseca. Ispijamo već drugu kafu, jer uz kafu razgovor najlepše teče. Imam osećaj kao da smo juče sedele isto tako,...
Šarena marama oko glave – da mojim ušima bude toplo. Majica, pa džemper, pa jakna, pa pončo – da mojoj koži bude udobno. Par boja i osmeh – bila sam spremna za kafu sa njom. - Danas izgledaš nekako šareno. Onako meksički šareno. - Kažu da je Meksiko lep....
Reči koje treba da se pamte Uvek dolaze u pogrešno vreme u onim trenucima Kada ni noge ne mogu da se slože oko pravca, kada iskazuješ mudrosti ili samo bulazniš u prazno i nema nikog oko tebe da sasluša sem ulice koja se podmuklo smeje. Možda sam samo prosečan ludak Koji priča sam sa...
Jedan tanjir, jedan pribor za jelo, dve osobe. Ljubav. Je l ti svaku noć misli govore kako vrišteći treba da bežiš od mene? Pobegni od njih meni u zagrljaj I dopusti da moje ruke rasprsnu svaku lošu misao o nama. Dođi i pusti me da te...
Realno – nema vremena. Skinula je naočare, protrljala oči i zaklopila laptop. Na kažiprstu su joj ostale tri trepavice umrljanje maskarom. Treći dan kako nije izašla iz stana. Na stolu: – dve šolje kafe, tj. taloga. – skripta za ispit, otvorena na sedmoj strani. Tu je stala preksinoć. – šolja...
i šta sad kad je muzika pobegla iz naših reči a ideja o suncu više ne greje kosti šta sad kad se jučerašnje nežnosti rugaju pravo u lice i ponose svojim besmislom dok se reči tako potrebne tako životvorne skrivaju u šupljinama zuba i jezik ih neće naći nikada nikada nikada a sećam se bilo je nečega bilo je malo možda ne baš...