Postaću voda. Postaću bistra voda I u njoj će se ogledati, A neće me vidjeti. Bježim im. Mijenjam se. Prestajem biti žena, Postajem pjesma, Tvoj jutarnji budilnik I miris jutra na neopeglanom čaršavu. Pretopiću se u sve što ne razumiju Jer nisu razumjeli moju vazu sa mimozama I neće razumjeti Кako život može biti Tirkizne boje, Кako život uopšte može...
Tražim te u drveću koje veselo maše svojim zelenim lišćem odajući počast Suncu Tražim te u vodi koja svojim hukom stvara neobičnu sonatu posvećenu Posejdonu Tražim te u svakoj vlati trave koja svojim zvonkim smijehom privlači bubamare i svice Tražim te u cvijeću koje se na vjetru njiše igrajući svoj čudan ples s leptirima Tražim te u planinama kojima se prolama eho svih...
Koračamo tiho u gomili, čekamo da se oktobar brzo skotrlja niz naše modre, ispucale dlanove. Godina je 2016. Prošle su tačno tri večnosti i dva zaborava od kada sam te poslednji put poljubio u čelo. Oprosti mi. Oprosti što nisam na vreme shvatio koliko brzo naboraš to tvoje nervozno...
Kažu da se prvi mačići bacaju u vodu. Možda s njima treba da ode i moja prva ljubav. Volela sam porodicu, knjige, slike, umetnike, ali sam uspela da komore mog srca poklonim nekome. Nađe se mesta i za nekog još. Nekog posebnog. Ili sam mislila...
Monsun je popio sve mirise praskozorja i zove me. Moli me da ostavim kule i noći koje plaču kada neko ode. Moli me da dođem i napravim mali čamac od dobrog drveta I upoznam suštinu vode koja nema razloga da bude išta drugo. Blagoslov je biti voda. Nečija si...
Olimpijski bazen, nešto nakon deset časova. Treći dan kako sam pobedila mrzovolju i jutarnju kafu zamenila plivanjem. Veliki poduhvat, s obzirom na činjenicu da je leto, a ja na raspustu, kod kuće, gledana kao beli medved od strane roditelja, strina, tetki i ostale familije. Eto,...
Penzionisan sam nešto pre rođenja prve unuke, početkom novembra 1990. Oslonjen na one što za mnom ostaju - iščekivao sam koliko-toliko mirnu starost: čašu vode kad iznemognem, smeh unučića u dvorištu, držanje za staračku ruku pri poseti lekaru, oslonac na čvrstim leđima mladosti dok moja saginje...
Subota ujutru, pola osam. Otvorila sam oči i osetila radost, sreću, talas dobro poznate energije - raspoloženje na nivou. Skočih iz tople postelje, jurnuh do džezve da pristavim kafu za razbuđivanje, kad, ne lezi vraže. Nema vode! Opet nema Vode! Protrljah krmeljave oči, okrenuh se oko svoje ose...
Saznajte gde se završava mrak, a kada počinje nada; gde se krije strah, a kada nastupa san; šta je jače od života i koliko duboko misli mogu da nas odvuku....