Uvek zastanem dok izgovaram tvoje ime, odajem počast ljubavi. Nama. Ponekoj ptici. I onoj tvojoj da ljubav voli slučajnosti. Jedna reč, šapat vetra, oduzima mi ono najlepše od tebe. Da te slušam dok izgovaraš naše ime – postojanost, oduvek. Zato volim snove, tamo postojiš, izvajan od terakote s mirisom kiše, zapisan dodirom koji samo ja prepoznajem. Tamo se...

22 maja, 2018 /

Ako pođemo od činjenice da se u literaturi 20. veka celokupan sukob između pojedinca i sveta premešta u čovekovu unutrašnjost, koja zahvaljujući tome poprima formu glavnog fronta ove dramatične borbe, onda su Selimovićevi romani svakako njegov najtransparentniji vid: do paroksizma introvertni, okrenuti čovekovoj destabilizovanoj svesti,...

03 novembra, 2013 /