dogodi se da nećeš a ustvari hoćeš a nadaš se da ipak nećeš i ne znaš šta hoćeš da li zato ljudi govore „možda“ da bi rekli nešto što ne znači ni da ni ne već otvara mogućnost za nešto što postoji a možda ne bi trebalo da postoji ili samo visi u vazduhu kao neko obećanje dato...
Između redova zgrada laju psi. Tri je sata noć je vetrovita i hladna mislim da će ujutru biti magle. Već sada slabije vidim zgradu prekoputa mog prozora. Samo je jedno svetlo uključeno tamo uvek je to svetlo uključeno često mi smeta dok pokušavam da zaspim. Ležim pokriven do vrata u sobi je hladno otvoren je prozor od mog mlađeg brata...
Noć je imala savršenu snagu Da satre u ćošak I pošalje svoje demone da me unište. Prepuštao sam se ludačkim mislima Dok se jutro ne bi odlučilo Da se smiluje i pomogne. Borio sam se Bez štita Imao sam samo reči. Nekada i one znaju da stanu na njihovu stranu I onda pomoći nema. Ležiš u...
Mrak voli tišinu. I tišina voli mrak. To su dva dela istog jedinstva. Njihov spoj je bučniji od dobovanja kapi o minijaturni, plastični kišobran. Toliko ličnog postoji u toj intimi, da kada se zateknem u njihovom domu, osećam se suvišnije nego na košarkaškom terenu. Sakupljam...
Koliko ću još dugo morati da čekam da mi kažeš sve ono što želim da čujem? Kada ćeš i ti poželeti da pobegneš iz ovog grada? Jer, zaista, ovde nema mesta za nas. Odavno. I svaki korak je težak. I svaki pogled je prezriv. Mi tu ne pripadamo. Samo čekam da i sam shvatiš da je vreme za beg. Pa da...
Tužno je kada kiša pada. Kada se naoblači u nečijim mislima. Nikad se ne zna sa tim crnim oblacima. Tužno je kada neko očajnički traži razlog da se nasmeši u toku dana. I kada taj razlog ne pronalazi ni u jednoj osobi. Ni u jednom zraku sunca. Ni u jednom danu. Tužno je nositi sav taj teret. I kada neko ćuti ubeđen da može...
Hodam svojim mrtvim gradom U nadi za bilo kakvim šumom Drveće odavno ćuti. Idem kroz mrak Tišina ježi Glavni lik horor filma Korača trezan u noć. Mesec je jedina svetiljka. Stapam se sa tamom. Pitaju me zašto ne nađem nekoga Zar u ovom gradu Bez čoveka, psa ili muve Bez bilo kakvog živog bića na ulici. Ovo nije...
Nikotinski flaster na naličju srca Ona je nikotinski flaster Nakon Havane. Nema pojma ko je Monte Kristo i Zašto vrijedi umrijeti od raka pluća Za samo par dimova otrova. Želi pričati o vječnosti Dirigent mog ludila. Ona bi svitanje u čije se niti Uvukla suština postojanja Mjesečine. I kao da čeka, kunem se Kao da vjeruje da...
Suton je mirisao na odlaske. One bliske. Na rastajanja sa sobom. Sa svojim iluzijama. Opraštanja od ideala. Neostvarljivih planova. Na prepuštanja. Neosvojive i nedodirive fantazije. Mirisao je na oblake, obojene suncem. Na rastanke. Pozdravljanja i zaboravljanja. Neke daleke ambicije. Bio je hladan i vreo. Dovoljno da zagolica uspomene. Suviše bučan, da se mirno raspe po tišini. Bio je nekako svoj. Veličanstven. Autorka: Dragana Marković Fotografija: Dragana Marković ...
Ne znam koliko imam pocepanih farmerki Ali još uvek čuvam Sve svoje starke, Misleći: Vredeće jednom Onda su me fenseri zajebali I vratili ih na tržište Sada su skuplje od moje volje Za ustajanjem svako jutro. Sve izgleda potpuno normalno Još jedna kišna nedelja Samo je, eto, Uskrs Svi za stolom se trude Da prikriju mržnju Veštačko obedovanje može...