Šetala sam nekim čudnim ulicama, sivim, tmurnim. Jak, hladan vetar je duvao. Ulica je bila ograđena niskim drvoredom. Tu beše i jedna omanja samoposluga i nekakva škola. Po izgledu učenika čini se da su stariji. Prolazim tuda i uzimam paklu cigareta. Za danas. Hvali me prodavačica, i obećava...
Krenule su, dakle, milijardama godina unazad da se skupljaju niti. Jedna preko druge, druga preko treće, pa sve tako redom do sedme. Na sedmoj presta obrtanje te se stadoše diviti svome radu. Bila je to posve jednostavna slika, jedna misao, jedna ideja sprovedena u delo....
Zašto moram živeti u vašem svetu? Moj je daleko lepši. Vidiš, moja planeta nema ljude, nema oblake, lica, kiseonika. Tamo se družiš sa izmišljenima, tamo razumeš samo ono nebivstvujuće. Tamo nemaš lik, nemaš ruku. Sporazumevaš se talasima UMA. Dišeš očima beskraja. Ne možeš sesti, ne. Položiti glavu...
Pozdrav, čitaoče! Sa druge strane papira se nalazi jedan mislilac. Nema on puno leta, nema puno nabora na čelu niti pega od nerava pokleknulih pod životnim iskušenjima. Samo bivstvuje onako kako on želi, kako njemu godi, i to mu je smisao jedini. Vidiš, čitaoče, nije taj...
Gledala sam kroz prozor posve defokusiranim šaranjem oka po sivom natopljenom betonu i kolima koja su prolazila tuda. Nije me uopšte intrigiralo ovakvo vreme, nikada nije. Piter je šetao kuhinjom tražeći vanilin šećer, koji je opet, po običaju, misteriozno nestao. Počeli smo zvati to prokletstvom...
Opet ga uspavaše slani talasi lagano mu se slivajući niz obraze do ušiju, ostavljajući tačkaste tragove po zelenoj posteljini. Nije to bilo ništa neuobičajeno, navikao je na patnju. Navikao je da oseća bol, sada ga gotovo prihvata kao brata, kao deo svog bitka. Nakašlja se...
Gde im je lakše da nama manipulišu? Kuda žele da idemo, kojim blesavim stazama? Počnimo, dakle, od tvog života. Težak je, naravno. Ne sumnjaš u sopstven bol i nikada ga nisi dovodio u pitanje, jer ako nešto osećaš trenutačno, ono mora postojati, ne? I tako i...
Teško ti je, govoriš sebi. Život je šljaka, okrutnih šaka – tešiš se. Leži ti spas u piću, drogi. Tu raste i sazreva tvoj očaj, koji te jede, pije tvoje „Ja”, oduzima te od sebe samoga. Ali, ne brine te to, nastavljaš putem ka propasti,...
Strah me same sebe. Potrebno mi je samo da se okrenem oko sebe, bacim bedni površan pogled na svoju sobu i osetim se kao zvezda padalica. To je ta beda, taj jad koji me okružuje svakodnevno. Više me ni moja priroda ne može spasiti...
Pale se ulični svici. Iako još ne zaveja mračni talas ove ploče, dogovoriše se da nas posete. Doduše, ne baš u punome sjaju, ova iznad mene ne radi. Volim ovo mesto, osećam se kao doma da sam, u postelji, iščitavajući nemarno neopipljive stranice isklesane sopstvenim,...