-Zašto mi se ne javljaš? -Zar nije očigledno? Odlazim. -Zar ne mogu da te vidim? Na sat, dva? -Ne. Oprostili smo se. Već nekoliko puta. -Ovaj put je stvarno, zar ne? Imam takav neki osećaj. I ne želim da ga imam. Želim tebe. -Odlazim, da...
jutros nisam želela da ustanem ali telefon je zvonio uporno neko te je tražio rekla sam da više nisi ovde "da li se vraća?" to sam i ja htela da znam i spustula slušalicu nisam bila tužna samo umorna stavila sam tursku kafu i sipala je u okrzanu šolju boje ružinog pepela setila se tebe koji si me...
- Došla si. - Kao što vidiš. - Drago mi je. - Mhmm-mhh. - Ljuta si. - Nisam ljuta. - Jesi, mačak. Ne gledaj me tako. Poznajem te. Znam kako dišeš. - A kako to dišem? - Znaš na šta mislim. - Ne, ne znam na šta misliš. - Ljuta si, mačak. Hajde sedi da...
video sam te sinoć smejala si se izgledala srećno želeo sam da ti priđem i izbrišem svaki osmeh sa usana odakle ti pravo da se njima smešiš i odaješ tajne delove sebe koje samo ja znam stajao sam tamo i gledao te onako malu među njima i baš si mi zafalila da budeš onako moja kako samo ti znaš i znam...
mislila sam da je prošlost davno zaboravljena da je pohranjena na dnu Pandorine kutije ali dođu tako dani, minuti u kojima se ona sama otvara a ja ne želim ne želim da čudovišta izađu iz ormana iz kutije iz mraka ali jbg polako protežu svoje lepljive pipke protiv kojih ja ne mogu prelaze preko mogu tela i...
- Izlečiti dušu pomoću čula, a čula pomoću duše. -Dečače! Došao si! -Naravno da jesam. Kako bih ovo mogao da propustim? Tvoje oduševljenje mojim dolaskom. -Vidim nisi se promenio od prošlog puta. -Nisi ni ti. Znači, Oskar Vajld. Zašto? -„Slika Dorijana Greja“ mi je bila omiljena knjiga do nedavno. Sad...
ćutim te ne shvataju oni šta značiš koliko značiš ne objašnjavam oči usne osmeh pogled ruke i vene na rukama (znam već, niko ih ne obožava koliko ja) poljubac jezik dodir i pokret sve što znači i uznemirenost i radost i mirnoću odlaženje a ostajanje sedim tu do tebe ćutim i smešim se na svaku tvoju izgoverenu reč pokušavam da izgledam cool, kao to je sasvim normalno a znam da nije i ti...
napisala sam sebi poruku velikim slovima „TREBATI JE BEZLIČNI GLAGOLSKI OBLIK“ zalepila je na ogledalo i gledam je svakog jutra kada ustanem moram da podsećam sebe na to jer ti meni trebaš i u toku noći kada me noćne more probude trebaš mi da me ušuškaš kao malo dete i uspavaš ili razbudi trebaš mi da me zasmejavaš...
na jednom predmetu sam učila kako taj i taj narod lovaca u proleće ubija jelena i puni utrobu kamenjem potom ga baca u jezero kao sreću jer su oni verovali da ovako mogu da umilostive bogove pitam se koliko si jelena ti ubio do sada u sebi na proleće ili pak u jesen vezao emocije tu u dnu stomaka pa...
-Dobro, i šta si mu poklonila za rođendan? -Pesmu. -Samo to? -Kako to misliš, samo to? -To je nešto više. -Naravno da jeste nešto više. -Nije mi jasno. Zašto mu pišeš ako znaš da te ne čita? -Pišem mu zbog sebe. -Tako trošiš mnogo više, nego da si mu kupila poklon. -Verovatno. Ali kako...