Noć opseda Dok se senke po zidovima Spajaju u jednu tačku crnila Sve je odavno zamrlo Sem jednog svetla U jednoj sobi Gde vreme stoji. Magični trenutak postojanja Opravdava zašto volim noć I ublažene demone Koji spavaju duboko u meni Kao i svi ostali negde tamo Jedini sam budan kada svet ne diše. Kazaljke se više ne čuju Osećam se...
Koračamo tiho u gomili, čekamo da se oktobar brzo skotrlja niz naše modre, ispucale dlanove. Godina je 2016. Prošle su tačno tri večnosti i dva zaborava od kada sam te poslednji put poljubio u čelo. Oprosti mi. Oprosti što nisam na vreme shvatio koliko brzo naboraš to tvoje nervozno...
Spali svaku moju pesmu o tebi Ruke mi se tresu Glava mi pada Nemam snage za to Spali svaku moju pesmu o tebi Ako me voliš imalo uradi to Nestaću i ja sa njima Nestaće svet sa mnom Spali svaku moju pesmu o tebi Slomi mi srce poslednji put Ne brini za mene ni ovaj...
„Umetnost je precenjena“, pomislila je u sebi danas, nakon što je na popodnevnoj kafi entuzijastično M. i D. pokazivala fotografije i snimke sa juče posećenog Oktobarskog salona. Pod utiskom „Ljubavnog zanosa“, a nakon prezentovanja svog, uglavnom zaboravljenog, znanja stečenog na fakultetu o Džeksonu Poloku i...
Marijana Knežev predstavlja svoj najnoviji ciklus slika „Koloristički ujedi“ na Bunker Fest-u u SKCNS “Fabrika” 15.10. Samostalna izložba slika autorke Marijane Knežev „Koloristički ujedi“ biće otvorena za sve posetioce 15.10. od 20h u okviru tradicionalnog Bunker fest-a, festivala književnosti, umetnosti i autora koji odstupaju od uobičajenog,...
Ona nikad nije bila moja, Onako kako bih želeo, Onako kako nisam smeo...
- Znači, ako dobro shvatam, tvoj idealan dejt je piknik na nekom tamo jezeru? - Dobro shvataš, klimnula sam glavom. - A ne želiš neki fin restoran, sa finom muzikom u pozadini? - Trenutno mi je važnije što on fino zasmejava. I fino grli, poput mašne. Ostalo je...
Birala sam uvijek papir umjesto plastičnih slova koja proizvode zvuk tapkanja u samoćama džangrizavih doba dana. Pa za papir ponestaje vremena, a šutljivost rukopisa počinje da nervira. Cijela sam u fazama, djelomično u navikama. Mrzim nenaviknuto žurenje i neuhvatljivo prepisivanje pobrkanih zbirki mog života. Jebala te poezija...
Deprimirujuće je gledati ljude Kako još dugo blenu u svoje karte Nakon što ih kondukter vrati kao da ne žele da idu bilo gde Nije im žao para Kojih svakako nikad nema To se primećuje. Pogled govori ono što reči ne mogu I pitam se da li ih neko čeka kad stignu tamo Ili...
Zašto me sad gledaš tako? Tako sa očima punim suza dok ti donja usna podrhtava. Nisam ništa loše rekla. Niti ružno. Niti tužno. Samo sam rekla da sam juče htjela da umrem. Dobro, možda bih i danas malo da umrem, ali ne zauvijek. Treba da...