Palim cigaretu na ringli, jer ništa ovde nije moje iako sve pripada meni. U prostoru oko nas ništa se nije micalo. Možda je trebalo biti bolji prema sebi. Tišina kao sinonim za sve što nismo postali jedno drugom. Jer treba odćutati sve što smo rekli. Možda je trebalo staviti srce na ringlu. Tišina kao mogućnost za koju...
Ima dana kad je gravitacija osjetna sila i kad sam njutnovski raspoložena prema jabuci. Ima sati kad je a² plus b² stvarno jednako c². Ima sekundi kad masa da sili ubrzanje, pa se strovalim na ležaj kao da je sve ovo, što se životom naziva, relativno. Relativno...
#onokad shvatiš da je svaka konvencionlna forma izgubila smisao u sve uzavrelijem poimanju besmisla kao smislu svega #onokad svaku iole dužu formu potopi nestrpljenje, cupkanje i novonastala bolest modernog doba, u obliku mase nečega što čuči tačno negde iza srca, bockajuci ga tiho i tupo, a...
Žmu je jedini čovek na svetu koji je zbog prevelike sreće zaglavio u bolnici. Svaka bajka treba da počne sa: bio jednom jedan princ. Ili bila jednom jedna princeza. Naša bajka počinje sa: bio jednom jedan Žmu koji je zbog prevelike sreće što je postao tata –...
Njegov glas između žica vibrira i vodi do najdublje tame gdje se čekam i imam 15 godina i sve je počelo- ćutanje, zatvaranje, bjekstvo. Njegovi stihovi, u malom, zagušljivom baru, gutaju vazduh dim, poglede, i dovode svemir do ispod naših stopala u tom trenutku mi možemo sve pa zato samo sjedimo i u hipnozi drhtimo. I nije li pomalo tužno što će me...
Budi me kiša koja nasilno udara o sims. Dan je počeo bezveze, ponovo me obuzima sivilo, zavuklo mi se pod kožu, pod nokte, u bore na licu. Ono je u parketu, koji mi škripi pod nogama, u stepenicama, u poštanskom sandučetu. Samoća iznutra, steže omču oko vrata. Nevreme i padavine me podsete, na prokletstvo, na šuplje đonove cipela, pohabane kapute...
Zbog čega se sve nismo lomili. Od nečeg mora da se umre. To je bila Norina parola u srednjoj školi. Naša mladost je bila šifra za sva rizična ponašanja. Godinama smo stizale kući u zoru. Jastuke smo šarale šminkom i suzama. I bilo nam je bitno...
U prvom činu si kraj računara. Čekaš rešenje o penzionisanju. Radio si trideset godina. Svakog radnog dana. Nisi tražio bolovanja. Pratiš politiku. U drugom činu si već penzioner. Kupuješ sinu i sebi po par novih cipela. Šetaš, tobože. Brineš – sin nema uvek posao. Država je u haosu. U trećem činu – bolnica. Srce, kažu. Ne valja. U...
Škola kreativnog pisanja. Resavska ulica. Negde oko 18:00 časova. Beograd. Malo mi je neugodno i malo drhtim. Sedim na zelenoj fotelji. Oko mene su glave koje su došle da me čuju. Pametne glave. Lepe glave. Načitane. Znam da će se ta neugodnost vrlo brzo pretvoriti u...
Duboko, strastveno, nemirno odjekujem. Tamno, modro, daleko-daleki pogled, zalutao. O ne, nije to kiša, to moj ego doseže granicu bola. I ne, nije to vetar, već moji uzdasi gube konce svojih zrakova. Otići ću, da ponovo potražim svog vuka, svoj spas, svoj mir. Naposletku, izgubih reči, izgubih volju, izgubih sebe...