Zagrli me, najčvršće. Da me zaboli više od tebe. Kada se budemo sreli, u nekom pokislom gradu, između tramvajskih stanica, gde putnici nervozno pale cigare ispod svojih kišobrana. Samo me zagrli tad. I ništa me ne pitaj. Ne bih znala šta da ti odgovorim. Ne pitaj me o budućnosti. Ne podsećaj me na...
„Umetnost je precenjena“, pomislila je u sebi danas, nakon što je na popodnevnoj kafi entuzijastično M. i D. pokazivala fotografije i snimke sa juče posećenog Oktobarskog salona. Pod utiskom „Ljubavnog zanosa“, a nakon prezentovanja svog, uglavnom zaboravljenog, znanja stečenog na fakultetu o Džeksonu Poloku i...
Ne verujte mojim slovima, Molim vas, ne verujte! Umeju da lažu i da mi se smeju, Umeju da se rugaju mojim sumracima, Umeju da saspu kiše na moja sunca, Da ih oteraju, da obrišu...
- Šta je toliko važno da nije moglo da čeka jutro?- pitala sam je, pošto sam na zvono telefona skočila iz kreveta i potpuno se razbudila. - Poslao mi je danas mafine. Čokoladne. Šest komada. - Koji car. Koliko znam, ti voliš iznenađenja, čemu onda taj zabrinuto-histerični...
Kada se rodiš kao pisac (ili tvoje jagunasto srce odluči umesto tebe da to postaneš), prvo što naučiš bude prihvatanje svega što dolazi. I odlazi. Da ti život ne isklizne. I da je trajanje u strujanju. Da ne mora ništa da se desi, dovoljno je da i to...
Bojim se da reči ne znaju da plivaju. Njima je svojstveno lebdenje: među ljudima, u mislima. Lebde na papiru, gde se uvek mogu čitati drugačije. Kada reči padnu u vodu, ništa se ne čuje; nema uobičajenog zvuka. Umesto krugova koje pravi kamenje, reči prave kratere. Produbljuju dubinu. Možda smo tada u prilici da najbolje shvatimo njihovo značenje. Žrtvuju sebe zarad otkrića Drugoga. Nisu krive...
Pričao je o opijatima A ja sam bila opijena Njegovim rečima Rekao je Da nije iz ovog vremena A ja sam svoje Htela da poklonim Njemu Na rastanku je rekao Da ćemo se videti A ja sam se pitala Koliko njih je sa istim rečima Otišlo od mene Pisao mi je O želji da me poljubi A ja sam tugovala Jer...
Sedneš u poslednji tramvaj, staviš slušalice u uši i preseliš se u neku drugu dimenziju. Čuvaš noć od budnih dok kliziš bulevarom. Na kraju stigneš do sebe. *** Deceniju kasnije, bez tramvaja, bez slušalica, u drugoj dimenziji – pretvorili smo se u noćnu stražu. Dežuramo na granicama...
Svaki početak meni je kraj ti si me tako naučio Svaka mi reč ostavi trag Ti si tako odlučio U svakoj ljubavi slutim oproštaj Ti si mi to dozvolio Svaki je put moj ćorskokak Ti si me tuda vodio Zato ne pitaj šta sada vidim I čije reči ja noćas slušam Zato ne pitaj tajnu...
Vidim te, u tom crvenom kuguaru, sa votkom u ruci nazdravljaš tišini do dna saznanja da svet ne leči ni ubistvo, ni poezija...