- Ne znam jesam li ti rekao, ali baš mi je kul što se nas dvoje ovako ispričamo svaki put. Vrhunski objašnjavaš sve ono što ne kažem. Hell yeah, ti mi dođeš nešto kao moj Sigmund lični – otvorio je bocu vina i dodao mi...
Budi me kiša koja nasilno udara o sims. Dan je počeo bezveze, ponovo me obuzima sivilo, zavuklo mi se pod kožu, pod nokte, u bore na licu. Ono je u parketu, koji mi škripi pod nogama, u stepenicama, u poštanskom sandučetu. Samoća iznutra, steže omču oko vrata. Nevreme i padavine me podsete, na prokletstvo, na šuplje đonove cipela, pohabane kapute...
Znaš, rekoše mi nedavno da bi trebalo da se spremim za tvoj odlazak. Tamo negdje gore, gdje nema životne boje. Tamo negdje dolje, gdje se ljudi više ne boje. Ti ćeš tamo stići, a moje srce će se tada na parampačad presjeći. Trebalo je da davno...