Često je sa sobom nosio jednu crvenu svesku. I uvek kada bi je nosio, bila je sakrivena od tuđih pogleda u unutrašnjem, levom džepu kožne jakne. Niko nije znao za njeno postojanje, a kamoli za njen sadržaj. Bar, do skoro. Imali smo jedan ritual zajedničkog ispijanja...
Skrivala sam se u ćošku gde me niko nije mogao videti, pa čak ni pomisliti da bih to mogla biti ja i čekala sam. Čekala sam pravi trenutak da se pojavim. Šćućurena u ćošku, posmatrala sam ljude koji su prolazili pored mene, ispunjavajući neke svoje...
Mrkli mrak je. Noć bez ijedne zvezde, kao da su sve pale na zemlju. Na podu se nalazi puno malog žutog prozirnog kamenja. Zemlja je suva i prašnjava. Dugo sam hodala tom beskrajnom stazom na kojoj nije prestajalo da sija bezbroj kamenja. Skretali su mi...
Danas je taj dan. Idem iz svoje kuće i konačno ću imati odvojen život. Nije da mi je sad nešto posebno drago zbog toga, naravno nedostajaće mi majka i baba, ali bilo je krajnje vreme...
Veliko uzbuđenje vladalo je na svakom koraku. Konačno stižu toliko očekivane Promene! To je bila udarna vest u svim štampanim i elektronskim medijima. Brzinom svetlosti ta vest je prostrujala čitavom napaćenom zemljom! Deca su radosno trčala ulicom vičući „Stižu Promene, stižu Promene! Konačno i nas...
Kada se drveni plug konačno slomio, posle nekoliko uzaludnih pokušaja da se napravi brazda, Tristan je pao na kolena i zaplakao. Treću godinu zaredom žetva je bila izgubljena. Poplave su uništile i izjalovile sve. Zemlja je postala slana, tvrda i neplodna. Glad je harala. Smrt...
Rodilo se u meni između gutljaja čaja i samovanja uz Virdžiniju Vulf. Počelo je s obrisima i mrljama na maglovitom staklu duše koja beše izložena hladoći samospoznaje. Nisam uspevao da mu odredim pol, starosnu granicu ili možda govor tela. Bilo je tačka na nepreglednoj pučini,...
Ćerka me pita da joj pomognem oko sastava. Dok razmišljam, koja je kliš-tema u pitanju, ona mi sama kaže: Zašto volim proleće? ...
„Vanja, dođi brzo da vidiš!“ Omaleni dečačić hitro maše svojoj bliznakinji da dođe, a potom vraća pogled na veliki poluprovidni kokon prikačen na debelu koru moćnog stogodišnjeg lužnjaka. „'Ajdeee...
Ove večeri na hiljade lampiona žari beskrajno plavetnilo dodeljeno Atlasu da ga nosi na plećima. Svaki od njih sadrži jednu ljudsku sudbinu, neki sjaje čudnom snagom, a neki su zatihnuli zauvek. Stojim nepomično u mome vrtu i gledam ih nemo i zadivljeno. Zadivljeno jer me...