Bilo je tačno sedam, subota. Dan za ljubav. Ljubav, kojoj nisu potrebni zagrljaji. Večernja haljina. Smoking. I držanje za ruke. Već samo pisma. Ona koja si ostavljao na stolu. Dok spavam. I odlazio, s tajnom pod nepcima. Govorio si: Oni koji vole, ne opraštaju se...
Želela sam. Još jednom. Tebe. Uz stisak ruke. Koji će progovoriti. I zagrliti osećaje. Te večeri. Dok oblačiš crnu košulju. I stavljaš manžetne. Jer znaš da ću i ovaj put, odabrati crvenu haljinu. I dozvoliti da me voliš. Tako da ne posumnjaš. U kraj. Uvek si...
Davao je sebe. Toliko. Da znam da treba da ćutim. Još uvek. Ponekad. Da izgovorim fališ mi, samo onda kad osetim njegovo ime na svom telu. Onako, šapatom. Tiho i nežno. Dok niko ne sluša. Ne oseća. Sem nas. Voleo je „Priču“, a ja sam...
Jutros smo zaboravili sve osim doručka Prskanih jabuka, vilinog konjica i lavande Nekih ruku nežnih, za nas posle gladi Za druge, nakon ispijanja prezira Koji je ništa manje nego kiša Jednog trena koji je umro po rođenju. Citiramo Rilkea, razmazanog ruža Mi oduvek pusti, ulice oduvek natopljene Prekrečeni grafiti malih sanjara Bestidno uvučeni u...
Almasa, tvoj Mesec je vodu uzeo Sahari I to nije kazna, već milost prstiju svemira. Znaj, pustinja je samo jedan način disanja A takvom disanju, pluća nisu materica I grlo nije kolevka u kojoj dete plače. Pesak pod tvojim stopalima najlepše priča Kada su ti stopala bosa i kada ti se...
Dobro je – pomislih. Ipak se nije dogodio Smak sveta. I nisam jedna od onih žena koja je prihvatila život u svemiru, zarad naučnih istraživanja. Odbila sam da skačem s padobranom na leđima. I znaš, šta ? Nije se dogodila ni scena iz nisko – budžetnog filma....