Ostalo te je u džepovima na promrzlim jagodicama, u obrisu moga struka, u otisku prsta na klavikulama. U ulicama, iznajmljenim stanovima, na semaforima, u pjesmama skandinavskog benda. Ostalo te je među zubima kao sirovog mesa, da mi ne daš mira. Ostalo te je malo i previše u prohladnim jutrima, mračnim popodnevima i noćima u kojima su žive sjene...

Teturaš se Kroz moje misli Pa niz trepavice Preko usana do šake U kojoj te skupljam Ne dam Kao neko drevno proročanstvo Uprkos Otpornosti I mom negodovanju Obrušićeš se Kao krov usred oluje Nad mojom glavom Tako mora da bude Tako već jeste   I ne zanima te to Što nisam otporna I što ne umem da zarastem Posle svake oluje Ipak Ti se uporno Skotrljaš Letiš kroz...

  Preživjela sam te Teže nego li se mrtvi prežive Jer smrt ti ne daje nikakve nade Sa tobom živim i par kilometara daleko od mene  Preživljavanje je išlo daleko teže Preživjela sam te Jer postoje ljudi koji žive sa polovinom jetre Bez jednog plućnog krila Bez jednog bubrega Mogu i ja živjeti sa trećinom...

Prazan je ovaj kofer mili Ali ga vučem Kao da je od mene teži Šta misliš Možda se u njega spakovalo vreme Možda ono sa mnom beži Gore Da pokupimo odbegle balone I tvoje nedostižne snove Ako se okrenem za sobom Možda postanem kamen Možda me začara lažna umetnost Koju svojim lažima stvaraš Ne ne voliš me Samo se...

Umro si u pesmi. Na dvadesetčetvrtom stihu. Prećutno. Nisi mi najavio odlazak. Umro si u meni. I nisi se pozdravio. Zaboravio si da me zagrliš, i kažeš da se brzo vraćaš. Umro si na mom osmehu. Ukopan pod usne. Da otežaš svaki pokušaj da se nasmejem. Umro si negde. Uz nekoga. Ili sam. Svojeglavo. Sebično si oteo sebe životu. Meni si ostavio prazninu. Da...

Odbačene ponižene i rastrojene okovane lažima zagušene problemima kao najezdom teškog duvanskog dima naše duše sretoše se na peronu sa koga su, vozovi u svet sve one gladne hirovite željne promena bogate i siromašne tužne i radosne odnosili. Na dolazak istog voza danima smo čekali ne sluteći da je potrebna samo čašica dobrog iskrenog razgovora koju smo ispijali dok nismo konačno shvatili da smo se svih ovih godina na pogrešnim mestima tražili. Autor: Mario Bačlija Fotografija: weheartit.com ...

Kad prodajemo kuću, kako da znamo koliko ona vredi? U pločicama u armaturi u gredi. U slepim zidovima gde otac osedi, kad prodajemo kuću, šta zapravo u njoj vredi? Onaj ležaj u sobi, gde još vidim otisnuto telo dede, i praznu trpezariju, gde svi mrtvi sede. I stakleno oko prozora što gleda...

Kejsi je volela više od svega da nosi šešire tokom zime ili usred leta i nije želela da postane slična nekim ženama koje su prodavale svoje telo po ulici oblačeći se provokativno i na jeftine načine dozvoljavale da za njihovim oblinama uzdišu napaljeni mladići puni pohotnih pogleda. Kejsi je umela da ispod rukava dugačkog kaputa sakrije svu umetnost od koje je satkana da postane predmet rasprave u krugovima razuzdanih klinaca koji nisu mogli da...

Кada bih bila boja, Bila bih crvena, Upamtila sam Da me kroz crvenu voliš, Osjetila Da mi venama plovi, Prisvojila je, pri prvom udahu Poljubila djevojaštvom.   Nosio si je Кad sam te prvi put ugledala I to je bio znak da ti jesi. Sačuvala sam je samo za tebe , A to je moj dokaz, Da sam tebe...

Kažeš Ljubile su te Površinski Tek da te dotaknu I sve do jedne Na kraju se spotaknu O tvoju kožu Poneka je Kažeš i pisala Brze reči Brza osećanja I sklopio si ih u knjigu Nazvao je Iskradanja Zato što si bežao Od duhova Osobi Koja te je zaključala U sobi Tišine U sobi mira I nikad više nisi želeo da bežiš One su te ljubile One su...