Ona se budi, negde oko podneva. Kad se sunce čvrsto pozicionira, na sredini neba. Budi se lagano, i dugo. Ponekad se to i do večeri otegne. Samo izviri da vidi zalazak, i vrati se u krevet. Budi se ona i u zoru. Uglavnom vikendom. Kad svi drugi spavaju. Voli da jutro samo njoj pripada. Sveže, prohladno i maglovito, dok sunce još...
Ona spava na mom ramenu. Razmišljam o svim tim romantičnim scenama koje su joj u glavi. Trudim se da ne dišem, i da se što manje pomeram. A onda shvatam da je i mene uvukla u svu tu romantiku. Dodirujem joj lice, tek ovlaš onako...
Ona se budi sunce nagim telom u sobu priziva, ona se budi kosa joj poput hiljadu senki po jastuku rasuta ona se budi usne joj crvene, sama ih grize, ona se budi protezanjem izaziva zemljotrese i kataklizme, ona se budi i svet počinje tek tad da se dešava, ona se budi a budi se i nemir...