Sanjam kako sjedim u jednom kafiću blizu Miljacke, par sati iza ponoći, dok tihi glas negdje u mraku na gitari svira obradu jedne EKV stvari. Mogao bih se zakleti da je to bila Anestezija. Ta scena imala je u sebi nešto sablasno, pobjeglo iz mjesta...
Gledala je na svet površno kao da je sve tu da pruži dokaz njenog neobičnog rođenja i da su svi tu da bi se u njima ogledala i prezentovala. Da, nema bolje reči. Jer ona nije bila karakter, već pano. Etikete, izrazi lica, boje, natpisi,...
Šta da ti pričam! Nije lako ovako stalno biti otkriven i beo pred svetom. Osvetljen sobom. Zakopčan obaveštajnim rečenicama. Nije praktično biti pesnik u svemu osim u poeziji. Šta da ti pričam! Danas je mnogo teže ostati zaljubljen nego zaljubiti se. Ja sam pronašla neku...
koji je tvoj mesec kad tugu podsećaš na sebe? avgust je, ali još se opraštam od marta; imam novu kompulziju – svako slovo podebljavam tri puta nikako da me napusti doživljaj bleđenja...
Htela si da te pretočim u reči; jedan papirnati portret ljubavi, da ga imaš na zidu. Dobila si pesmu, i sad te buni: što u očima nosiš lelujavi smeh trava u koji želim da uronim, i sa prvom lunom sklopim mozaik prolećnog neba nad nama, dok brod žudnje tiho uplovljava u krvotok tvoje ruke, da...
-Još samo jedna stvar, gospodine Milićević. Zastajem na vratima i okrećem se ka svom psihijatru, kod kojeg idem svake srede već pet godina, a ne znam da li sam ga iti jednom video kako se osmehuje, gleda nekoga u oči, ili uopšteno radi bilo šta ljudsko....
Ponekad me uplaši ogledalo. Bojim se ruku, lica i tela. Bojim se praznine sadržane u njima. Ponekad poželim čitati Kiša ponovo. Ali onda njegove pukotine počnu da se otvaraju u meni. Nekad je bolje zapušiti uši voskom, zaboraviti pesmu, ugušiti je u sebi. Sputati sebe pred pesmom, pred tom Sirenom...
Ogledalo Samo kada bih imao dara da kažem očaj bi na sekundu postao ogledalo. Zahvatio bih ga svim svojim bežanjima i za trenutak blagog otkucaja čas bi se oglasio u mom odrazu. Samo shvatanje, bacanje po univerzumu je veće od svih promena koje me oslikavaju u šarenim idilama zivota. Ogledalo je samo moje nemo...
Zašto moram živeti u vašem svetu? Moj je daleko lepši. Vidiš, moja planeta nema ljude, nema oblake, lica, kiseonika. Tamo se družiš sa izmišljenima, tamo razumeš samo ono nebivstvujuće. Tamo nemaš lik, nemaš ruku. Sporazumevaš se talasima UMA. Dišeš očima beskraja. Ne možeš sesti, ne. Položiti glavu...
Bilo je nečeg istovremeno lijepog i tužnog u njenim očima. Uvijek je bila nasmijana, ali njene oči – ta dva okeana – kao da su u dubinama svojim skrivale neko nedostižno i sveto, još uvijek neotkriveno blago, i istovremeno bile ogledalo svih ožiljaka koje je...