Slušaš, posmatraš, osećaš, doživljavaš, proživljavaš. I onda suza. Ona tiha, najtiša. Ona bez razloga, što krije nebrojeno razloga. Skrivena, upijena, sačuvana u obrazu. Topla, dovoljno da zgreje; čista, dovoljno da isceli; živa, dovoljno da probudi. I znaš, kao nekada- kosturi ti ne mogu ništa. Kada si ih se ono uplašio? Nije važno. Kosturi ti ne mogu ništa. Zašto si strah tragično doživljavao? Nije važno. Kosturi ti ne...

19 januara, 2017 /