– Znaš ono kad otpeva „pusto sam jednu suzu, mušku najtežu“? – Aha. – E to mi je omiljeno. Nekako mi je stvarno. – Šta je stvarno? Teška muška suza? – Pa da. – Daj, smešno je. Da l’ stvarno misliš da je muška suza „teža” od ženske? – Realno, teže...
Gledala sam „Autoportret“ sa Ljubivojem Ršumovićem. Kaže njegov sin Vuk Ršumović kako ga nikad nije pitao, a uvek ga je zanimalo, je li za njega napisao pesmu „Vuče, vuče, bubo lenja“ i ako jeste: šta je hteo time da mu poruči? Svaki put se nasmešim kad...
– Šta ako ja budem jedna od onih koje nikad ne prežale bivšeg? – Ne postoji tako nešto. – rekla sam joj i zagrizla jabuku. – Šta ne postoji? Nepreboljevanje? Bivši? Takav scenario? – ispitivala me je i nestrpljivo gledala kako se davim zalogajem. – Progutaj i...
Čitala je njegove riječi, pisane drugim ženama. Tražila je… ni sama ne zna što? Pitala se gdje prestaje stvarnost i počinje fikcija i koliko još u njemu ima otrova s tuđih usana, tuđih dodira, tuđeg… svega? Nije pronašla odgovor. Samo ju je boljelo. Ne zna zašto ju...
– Ali ti se nisi nimalo promenila, shvataš? Ja još ne znam da l’ si mi rekla da nešto ne možeš što si pre mogla, i to samo zato što imaš decu. – Možda je tu problem? Možda je trebalo da se promenim. Ili sam se...
Da me pitaš čime bih se htjela baviti, rekla bih ti – svime! Želim učiti španjolski, gledati crno-bijele filmove, čitati romane i pisati vlastite knjige, kuhati razne specijalitete i provoditi večeri sa dragim ljudima uz kolače i crno vino. Moj mali balon od sapunice raspukne se svake...
Sećaš se, sedeli smo u Studentskom parku i maštali o tome kako živimo u istom stanu. Sedela sam ti u krilu i bez uspeha se pravila da me pivo nije udarilo u glavu. Da me nisi ti udario u srce. (Je l’ se tako kaže...
Jednom kad sve prestane i zemlja se pretvori u prah. Jednom kad ućute bolesti, tuge, kad utihnu nespokoji i svrab. Kad raspucalim tijelom prožmemo stradanja i kad ostanemo živi. Izliječit će nas vrijeme. Jednom kad opet pri udahu osjetiš da se dah razliva do stomaka, da ne...
– Je l’ ti shvataš da se niko tamo nije smejao? – Da. Tek sad kad kažeš, shvatam. – To je strašno. Imamo po trideset godina, a kao babe u penzionerskom društvu. Ne smejemo se kao ranije. – Dobro, nismo klovnovi da se cerimo kao pre deset godina. –...
Još se jasno sećam osećaja kada sam sa snega ušla u toplu učionicu. Bila je sreda, 7h ujutro. Novinarska sekcija za petačiće. Nevena je sedela u prvoj klupi do katedre i čitala roman Grozdane Olujić „Glasam za ljubav“. Nije imala pojma da će je oluja...