Za brata i saborca S. B. Napolju su se psi ujedali. Zaljubljeni parovi su uzdisali i naprasito tražili mračne kutove dok je otac svome dečaku obećao da će ga krvniči pretući. Ja sam samo čekao polazak autobusa da ostatak mene mahne voljenoj ženi i za njom ode. A napolju su se psi ujedali. Mučna žuta lica...
Ona udiše gromke beogradske bulevare. Rođena sa ulicama grada na svojim dlanovima, njenim krvotokom struji cela mreža crvenih tramvaja. Ona vreme meri brojem okreta suncokreta i njeni snovi razvijaju se kao stari crno-beli film. U njenoj državi svi su odeveni u odeću na tufne i perivoji, kuće i planine izviru samo iz desnog oka. Ona najmilije spava pokrivena mojim bledim...
Mesečeve mene skrivamo pod jezike. U nemiru gutamo razbacanu prašinu. Sve dok nam Mesečeva lica ne izađu kroz pore. Tad će Mesec biti veći nego što mi možemo da zinemo. I sa prvom trubom sumpor i led kupaće nam tela. Dok mi sklupčani nećemo moći da podnosimo svoju bol. Drugi Svirač čekaće da dune,a glas Starca nemoćno će ponavljati: „Videh i čuh jednog orla gde leti posred neba govoreći snažnim glasom: teško,...
Potrebu za vazduhom koristim kao izgovor za spoznanje. Uvek je praznična sreća, kojoj dajem epitet lažna, suprotno uticala na mene. Isti kal i sneg bili su pre nekoliko godina kada mi je vetar rasporio šavove od kaputa i spokojstvo. Na vrletu bezumlja, ogrnut samo teretom svoje kože, vapio sam za pribežištem. Tada su po telu moje...
Obavijen i zapetljan nesanicom predao sam se. Nažuljali su mi se snovi. Izmoždeni su svi časovnici koji su kucali taktove nade. Odagnali su nemerljivi posrtaji i trzaji mira. Naborani podočnjaci umorili su se od carovanja. Beznadežno sam zatočen u tamnici potiljka. Zatvoren iza Rešetaka. Rešetaka koje nisu ništa drugo no trepavice. Autor: Miloš Markov Fotografije: pinterest.com ...
Pitaš me zašto bdim? Bdim jer strepim od noći. Strepim od časa kad će ponoćni žamor da me zavede. Zavede slatkorečivim očekivanjem tvojih usana. Otruje moje težnje ljubopokorivom nadom. Ubedi me da si ti ta uz koju ću da izludim i izdam bdenje. Nepovijeno preživim bludnju krvožedne noći. I bezutešno bdim. Bdim. I gladnim noćima žrtvujem sebe umesto želje...
Da li si svuda gde raspletem turobne prste i velom čežnje obmotam tvoju odustnost? Da li te lakomislenosti moja mogu oblikovati uzdahom i u kriku svom čuti tvoju privrženost? Čitav jedan svet na mom ramenu kliče da na njemu survaš svoje beskonačno prenoćište. Nebo je pred smiraj dana ljubomorno crveno na toplotu kojom me greješ. I neutešno je naricanje glasova u nadi da...
Zar zaista posle svega svoju sreću ne vidiš u mom liku? Zar ne vidiš kako pupe britki urlici zbog tvoje puti? Kako stružem zvezde sa neba da bi samo ti mogla da sijaš? Zar ne vidiš kako su se dan i noć urotili u jedno protiv mene? Ne vidiš, već odvažno nastavljaš da mi u lobanji prišivaš eho tvog...
Čekanje Čekao sam te. U klonulim obrisima, u nejasnim oblicima oblaka. U obnažnenoj svesti. U neobuzdanim ćoškovima. Čekao sam te. U uzdahu dok sam ti smišljao ime i u mahnitalim trenucima kada nisam mislio o čekanju. Usečen u odsutnost komadao sam se iščekujući te. Izmenilo me čekanje. Isušilo me praznoverje. Raspamećen lutam i turobne ti stihove ostavljam na trulištu. Čekao sam. Više te ne čekam. Pesma...