Htela sam da prestanem da pišem. Majke mi, htela sam da bacim i blog i tastaturu, i pobegnem u nepoznatom pravcu. Rekla sam: - Batalim. Pokradena sam, i batalim. Treptala sam u neverici, i još neki ljudi su treptali sa mnom. Dobro, više su predlagali da...
- Umrećemo. Svi ćemo umreti. - I iz tog razloga ne treba ni da živimo? Treba da se začaurimo i ćutimo u mraku dok ne dođe baba-smrt i ne pokosi nas svojim srpom? - Iz tog razloga ne treba da se cimamo. Šta ti imaš od tog...
- Sve hoće da se izdvoje tako što će biti iste. Biće crvenokose, blogerke, neshvaćene i prgave. Ne znam kako se došlo do tog šablona, ali svaka koja za sebe tvrdi da je „drugačija“ komotno potpadne u taj crveni šablon. - Nemoj da se vređamo. Ja...
- Zašto odlaziš? – pitao je, ležeći u krevetu. Pušio je cigaru. - To se ne pita, Mišel. – rekla je, navukla haljinu,otvorila vratai dodala – Zato što te volim. Slučajno sam prevrtala kanale na TV-u i naletela na tu scenu. Nisam čekala da vidim kad mu...
Juče sam spakovala stvari i krenula na istok. Među suncokrete, jezera i vetrenjače. Suncokreti su bili smoreni, jezera mirna, a vetrenjače previše bele za moj ukus. Suncokretima je falilo malo sunca, jezeru malo talasa, vetrenjačama malo Don Kihota. Meni, sa druge strane, nije falilo ništa. Imala sam jednu...
- Kunem Vam se. – rekla sam – Sise i dupeta! Foto i video! A dole Gradimir Stojković. I sve to u paketu! - Gradimir Stojković? Ma šta kažeš! – zgrozila se - Naš Grada? „Hajduk u Beogradu“? Taj Grada? - Da! – besno sam srknula kafu...
– E, debela! Pa ti došla! – kaže gotovo plačnim glasom, spopetljava se i uz pokušaj piruete pada na svoj kauč, neverovatno precizno za polupijanu osobu. – Jesi ti lud? – pitam i bacam torbu sa leđa dok kroz polumrak nazirem haos u kom se nalazi....
- Šta to pišeš? - Blog, tata. - Kako ja to nikad ne pročitam? - Tako što je to za devojčice. - A kako onda majka stalno čita? - Pa majka hoće da ostane devojčica u duši. - Pa hoću i ja da ostanem dečak u duši. - E, pa onda treba...
- Joj, šećerna vuna! - skiknula sam. - Tetka, mora li ona da ide sa nama? - prevrnuo je očima moj deset godina mlađi brat. - Izgleda da da. - saosećajno je glavom slegnula mama - Vidiš kakva je, da je pustimo samu, ko zna gde bi...
Dok ti ovo čitaš, ja jedem pogaču, kajmak i slaninu, i gledam u zeleno. U travu, u drveće, u Taru. Dok ti ovo čitaš, ja se penjem, i verem, između stena i granja, i gledam u plavo. U nebo. U Drinu. Dok ti ovo čitaš, ja bacam...