Imam dvadeset četiri godine, drugarice od dvadeset godina, i najboljeg druga od dve godine. Ćale kaže da je krajnje vreme da počnem da se družim sa ljudima svojih godina. Da se angažujem u nekoj političkoj stranci. Da nađem pravi posao, od kog ću živeti, bar...
- Čuješ li ti sebe? - Što? - Upravo si rekao da mora da bude neobavezno. - Nisam za nešto više, znači, mora. - Ti, dakle, obavezuješ devojku da sa tobom bude neobavezno. Jesi ti normalan? - Pa, kad to tako sročiš, zvuči idiotski. - A ako se zatreskaš? - Bolje bi...
- Nedisciplinovana si. - Samo nisam čula alarm. - Neorganizovana. - Samo sam se trenutno pretrpala obavezama. - Brzopleta. - Samo kad mi se ne razmišlja. - Spora. - Samo kad je novembar. Novembar. Jutros sam se probudila u devet umesto u osam. Doručkovala sam štrudlu, umesto nečega što se stvarno doručkuje. Beleške...
- Tužan sam. - Zašto? - Zato što u prečniku od tri hiljade kilometara oko mene ne postoji nijedna osoba koju volim. – rekao je. Ja, s druge strane, nisam znala šta da kažem. A ne znam ni sad, jer - očajna sam u nedostajanju. Ne umem da...
- Znam ja da je on ništa. I sam kaže da se očajno ljubi i da je očajan i u svemu drugom. Samo, znaš...
- Kako to misliš, stavićeš tu biljku tu? – pokušala sam da razumem svoju majku koja je unosila cveće sa terase i ubacila Bendžamina izmedu troseda i dvoseda. Na mesto koje tradicionalno pripada novogodišnjoj jelki. - Molim? - Pitam, što stavljaš Bendžamina tu? - Pa gde da ga...
- A koliko ste vi već zajedno? - zainteresovano sam pokušavala da sračunam između dva gutljaja kafe. - Pa...
- Nije li čudno kako ljudi daju sebi za pravo da se ponašaju kao da je sve kul, samo zato što je sve prošlo? - Pa zar nije kul? – pitala je. - Ne znam, možda inače jeste, al’ ja sve pamtim. Da je sve bilo kul,...
Iskrsneš tako iz dubine interneta, ne znam ni sama koji po redu u tom jadnom šablonu. Posle godina istih okolnosti, umorna sam i pre nego što je počelo. Uglavnom si tu u neke sitne noćne sate, dok se prevrćeš po krevetu. Po nepisanom pravilu, tu je...