Sedi u mojoj sobi. Pita: da li mogu da prespavam kod tebe? Možeš, uvek. Znam te četvrt veka. U sebi se mislim, ne možeš baš uvek. Pita: da li možeš da mi napuniš upaljač? Mogu. Pitaće opet. Napunićeš ga. Pita za kremen. Zameniš mu ga. Daš mu rezervni. Pitaće ponovo za kremen. A kući ima rezervni. Nabavićeš...
Dolazila bi autobusom, par puta mesečno, kada primi stipendiju ili joj njeni pošalju novac. Dočekao bih je na stanici i preuzeo njen ranac koji je bio veći od nje. Crna haljina, „martinke“, plave oči i kosa, prelepo stvorenje. Zamka. „Vodi me u park. Uhvatićemo se za...
Bile su osamdesete. Rokenrol, SF, SFRJ. Ne tako loše. Bili smo tamo. Došle su devedesete. Rat, haos, sankcije, glad. Preživeli smo. Ne svi. Došlo je i bombardovanje. Ne želim o tome. Peti oktobar. Šestog ujutru preturali smo po gareži. Marta 2003. pošli smo sa Pravnog i upisali se u knjigu žalosti. „Bio si šmeker“, napisao sam. Februara 2009. ostavila...
U četiri ujutru Nakon teških dana I poseta prijatelja Ostaje ona Ona me topi. Uronjena u njena platna crvene mistike Plavih očiju Bleda Šalje mi snimak kako mazi svog zen-mačka. U pet ujutru Prelistavamo Direra Pišemo svoje pesme i dnevnike Čudno povezani Na umetničkom nivou. U šest ujutru U svojoj plavoj košulji Pišem ovo motajući duvan Dok potajno mislim o njoj. Autor: Marko...
Bio je 4. januar, jasno se sećam. Izbrojao sam novac iz džepova. Petsto dinara. Osećao sam se loše. Otišao sam do psihijatra, školskog druga, da tražim da me primi u dnevnu bolnicu, malo zbog društva, a više zbog besplatnog doručka. Trebala mi je nekakva pomoć. Čekali...
U sobi bez prozora samo su jedna vrata otvaraju se samo sa jedne strane u razmacima koji su se merili danima dok su dani mogli da se izbroje Već dugo ćuti čelik neprobojni paravan koji razdvaja dva sveta tvoje čudovište vapi za igrom za odmazdom nesputanim prostorom za krila U nedelju Palili su mošti velikog govornika I staro...
Jedan od najboljih drugova mi je pisao. „Imam loše vesti. Ocu je pozlilo u teretani.“ „Kako mogu da pomognem?“ „Prepuklo mu je srce. Sahrana je sutra u 13h. Bez obaveza, znam šta si prošao.“ „Dolazim. Sada nema zatvaranja u sobu. Idemo u šumu, potom gledamo Indijanu Džonsa.“ „Da, da...
U leto 1993. znali smo da se bližio kraj, ili bar neka vrste nepovratne promene. Sankcije i nema više Bonelijevih stripova na kioscima. Redovi za ulje, brašno i benzin. Prodavanje imovine. Dugovi. Građanski rat. Glad. Zatim se dogodilo. Devojka iz Ekonomske škole je skočila kroz...
Budiš se. Nisi za lekara. Bistar si. Izbegavaš sve lekove. Obećao si sebi i njoj da nećeš biti autodestruktivan. Imao si san. Tvoj pas razvlači kost Dok sklanjaš stare Diznijeve stripove i crteže Neko ti kaže: ne ljuti se na psa, faliće ti. Majka te zove iz susedne sobe. Nema više majke. Nema ni psa. Razmišljaš da...
Teški, ljudski momenti. Bauljanje po praznom stanu. Podešavanje peći na "dvojku". Obraćanje psihologu. Povraćanje jutarnjeg sendviča po tepihu. Pa baricu ribaš i čistiš špahtlom. U očaju joj pišeš poruku. Cigarete i pivo na pumpi u tri ujutro. Kupovina zippo upaljača. Očeve "kaubojke". Očev sat na stolu. Stare fotografije. Laptop tiho zuji. Očeve cipele su žuljale. Autor: Marko Antić Fotografija: tumblr.com ...