Nikada nisam voleo kravate niti sam razumeo ljude koji ih nose da li zbog toga što im prija nešto što uporno steže vrat poput omče ili zato što im je nošenje kravate nametnuo sistem. Kravate su mi uglavnom služile kao modni detalj i kao jalovi pokušaj stapanja sa okolinom i primenjivanja fraze ''Odelo čini čoveka'' kojom nas bombarduju od samog rođenja. Nisam zavoleo kravate čak...
U mom životu i danas stanuje mnoštvo devojaka i sredovečnih žena koje bi mi po godinama u neku ruku mogle biti majke ili ukoliko postavim neko banalno ograničenje starije sestre. Jedne mi dolaze kada mi zafali inspiracije pa tako čudesno o njima razmišljam sklapajući nekakve rime i stvarajući stihove razne možda upravo njima posvećene. Sledeće stupaju na scenu tek kada počnu da čitaju moje pesme one...
Potrebna mi je još samo jedna besana noć pa da konačno završim onu davno započetu priču o Tebi. Koju sam voleo i ljubio koju sam pitanjima gušio i čijie reči a ni vapaje nikada nisam razumeo. Molila si me da ti pomognem da ti pružim ruku i izbavim te iz ponora i začaranog kruga u kom se vrtiš kao da si dospela do ivice...
Neprimetno pomalo prkosno i spontano Luna Ivanovna jedne je noći iz mog života otišla. Mislim da mi postaje jasan razlog njenog odlaska. Često mi je govorila da prestanem poezijom da je kupujem naglašavajući da nijedan deo nje nije na prodaju. Znao sam da neće moći da me zavoli i da nikada neće pasti na moj šarm jer je on isuviše tanak i slab. I ne znam zašto je izjavila: “Drag...
Svakodnevno sam te častio komplimentima na koje si ostajala imuna i često si govorila da ti je mnogo lakše da poveruješ uvredama. Njima si se hranila njih si gajila sa njima se družila i kao da je svaki pa i najmanji deo njih postao tvoje drugo ja. Iz dana u dan sam te obasipao poklonima za koje si smatrala da su suvišni i bespotrebni gnušala...
Nina je moja žena iz snova. Iako je nikada upoznao nisam iako joj nikada ni cvet ubrao nisam ja znam – Nina je moja! Ninu sam sreo svega jedanput u kišnoj noći pred Boljšoj teatrom upitala me je: Koliko je sati? A ja joj rekoh Sat mi je stao. I tada, upravo tada sam znao – Nina je moja! I ove noći...
Prećutaću te i noćas nijednu reč o tebi neću izgovoriti pred okolinom koja bi te svojatala rastrgla ponizila i na stub srama položila iz čiste obesti i dokolice. I koja bi meni tim činom nanela nepodnošljivu najezdu boli. Prećutaću te ponovo po ko zna koji put sačuvaću u sebi čežnju za tobom i nemogućnost da ti večeras dođem da mi večeras dođeš i nežno mi na uho šapneš da me želiš. Prećutaću te...
Često su se u tvojoj neposrednoj blizini na kuhinjskom stolu ili u fioci pa čak i u ostavi za tegle nalazili oštri predmeti. Umesto penkalom pisala si njima. Inicijali misli i poneki stih našli su svoje mesto tu. Duboko zariveni ispod tvoje bledo bele kože oblepljene flasterima prošarane ogrebotinama kao ružinim trnjem. To je bio tvoj čin samoodbrane nemogućnost da se suprotstaviš okrutnoj okolini koja te je svakodnevno postavljala na stub srama i izgalala poniženjima najgore vrste zbog...
Jutros bi se sunce u tvojoj kosi do podne budilo. Jutros bih ti skuvao topli espresso i napravio lagani voćni doručak. Jutros bih ti pročitao svoju najskorije napisanu pesmu. Jutros bi tvojim zenicama kao pokošenim livadama trčao, Jutros bih te možda i u Pariz odveo. Jutros bih svaku tvoju reč, razumeo. Jutros bih znao, kako da...
Lejla, seti se kako sam ti dolazio u večernje sate niz mahalu prolazeći užurbano. I kako sam te satima čekao pred Sahat – kulom u tvome u samo tvome Sarajevu. I kako sam ti govorio Lejla, ne idi nikada iz Sarajeva! Ja ću uvek naći načina da ti dođem...