Srce mi je ostalo ovde, baš na ovom autobuskom stajalištu. Nije me ni pogledala. Rekla mi je kako je umorna od svega. Rekla mi je da ovo više neće ići. Rekla je i ono čuveno, kako nije do mene, već je ona kriva. A ja, ja sam gledao...
Izašao je iz trole u vojničkoj uniformi sa istim osmehom trinaestogodišnjaka i visokom plavušom, dovoljno nebitnom da mi srce zaigra kao 2007. Negde u parku iza crvenih zgrada po prvi put prestravljeni dečak okusio je labelo od višnje na mojim usnama. Stajavši na autobuskom stajalištu zagledana u njih gužvajući omot od Orbita i preostalih 250 dinara Stežući strah...