Deda Mraze, Ovo je moje prvo pismo za tebe. U životu. Ikada. Iskreno, da nije ove mame blesave, ne znam da l’ bih ga napisala. Kao da imam nekih želja, je l’ te? Ovo je moje prvo pismo za tebe. U životu. Mada smo se sreli jednom...
– Da ne mora toliko da se okopava, sad bih baš želela da imamo jedan vinograd. – Vinograd? – Pa, da. Znaš onaj filmski kliše: sedimo na verandi, pijuckamo vince i gledamo niz brdo u naš vinograd. A vinograd kao more! – Šta je bilo ovog puta? – Ništa...
– Možda postoji šansa da se pomirite. – Postoji, ali ja neću. – Nećeš? – Neću. On je izdao, a ja se sa izdajicama ne družim. – Ako tako gledaš stvari, svi smo mi nekog nekad izdali. – Da, ali on je izdao MENE. Možda je u pravu. Možda nije trebalo...
– Je l’ se sećaš kad smo pili u Tašu za moj rođendan, pa mi ti i Ivana pojele pola rođendanske čokolade na putu do doma? – Sećam se, sutradan si me budila da doručkujem u pet popodne. A je l’ se sećaš kad smo trčale...
Novembar je mesec za ćebe i knjigu. Divan mesec za apokalipsu. – Da ti kažem nešto, Žmu. Žao mi je. Žao mi je što nemam vremena da pročitam sve te knjige koje su napisane. Žao mi je što već sada u nečijim glavama sazrevaju knjige koje...
– Zašto muškarci već sto godina na isti način zavode ženu? – Kako to misliš? – Lepo. Nikako da smisle nešto novo. Nema veze da li on ima 22 ili 42 godine, svi imaju istu foru. I svi je na isti način žvaću. Ili idu s onim:...
Ljubavni problemi su se prošvercovali i neopaženo ušetali u našu kuću. Sve se skoncentrisalo u Žmuovo odsustvo. Sve je stalo u jedno „Srećan put“ i ono drugo „Nemoj da ideš“. Sve se smestilo u onu istu groznu rečenicu: „Znaš da moram“. I sada je trebalo preživeti to prvo...
Pričam ti priču. Sreten Simić je vozio beogradske tramvaje 27 godina. Svačega se u svom radnom veku nagledao. Ali nikad nije bio srećan. Njegova „dvojka, obnevidela od neprestanog kruženja” kao da se poigrala sa njim. Od neprestanog kruženja dovela ga je do kruženja koje prestaje. U petak uveče,...
Rođendani služe da se probudiš radostan. (Jeste, svaki dan treba da nam bude poseban, ali kad odrasteš istripuješ da se posebnost važi samo tog dana. Onda se u međuvremenu pokvari neko dugme u srcu pa počneš da misliš kako ni taj dan, rođendan, nije nešto. Kao: šta...
Kada se rodiš kao pisac (ili tvoje jagunasto srce odluči umesto tebe da to postaneš), prvo što naučiš bude prihvatanje svega što dolazi. I odlazi. Da ti život ne isklizne. I da je trajanje u strujanju. Da ne mora ništa da se desi, dovoljno je da i to...