Putujem. Jako je kasno. Više ne brojim minute. Sve je tiho. I pritom ne mislim na mučnu tišinu, onu zbog koje se osećaš kao najveći slabić na planeti. Mislim na onu tišinu sa kojom usaglašavaš svaki treptaj srca, tišinu koju pratiš drhtajima tela. Na mahove...
Leto je, a ja otkako sam se vratila osećam samo miris jeseni u vazduhu. Ulica kojom si me svake večeri vodio do kuće. Naša “romantična ulica” je tako pusta i čudna. Pusta bez tebe. Čudna jer su vetar, dosadna kiša, opalo kestenje raštimovali njenu lepotu. Potisnuli sjaj. Priznajem sve ovo sam...
ova jesen je blaga kao raičkovićev pesnik koji ponovo radi na ciklusu o lišću kao dete sa očima punim kiša u sebi nema ničeg pretećeg ali stari jesenomrzac u meni želi da joj bacim smrt u krilo kao čarnojevićev dvojnik bez smisla i cilja zagacam po blatu panonije ljudi imaju ogledala umesto lica i retko izlaze iz sopstvene...
Kunem ti se, držao si me za ruku. I bila je jesen. I nemoj mi reći da se ne sećaš onih mojih ispranih, pocepanih farmerica i prugaste majice? I onih crvenih, blatnjavih starki još od Beer Festa? Ma daj! Rekao si da mi sve to zajedno...
Dok jesenjim bojama septembar tetovira ulice, i noć se znoji kao džanki u zikri, a nebo je iskrzano platno iznad zgrada - sa teškom kišom padaju i sećanja...
Da li te je tuga oslobodila? Da znam, pa da ne brinem...
Najviše me je rastužio sladoled. Nisu to bila nepoznata lica koja su prolazila mojim ulicama, ni nepoznat bat njihovih koraka po belom pločniku. Nije to bio miris pice iz obližnjeg restorana ni šum vode na onoj klupici ispod lipe, blizu koje je mermerni anđeo pljuckao...
Sinoć je padala kiša. I lišće. Kiša je bila brža. Prestala je da pada pre lišća. Hiljade kišobrana je napadalo moj crni, pri vrhu malo obojen rđom, ogromni kišobran. Težak je kad ga nosim. Bole me ruke od njega kad ga nosim. Sve bare su bile uznemirene mojim novim...
Zovem se Nataša. Imam 19 godina. Brucoš sam. Kada sam došla u Beograd imala sam utisak da me je neko bacio u vrtlog. Malo je teže nama hiperaktivnim i brzim ljudima da se snađemo u još hiperaktivnijem i bržem gradu. Beograd je sav šaren. Mani...
(čitati uz Amiru Medunjanin - „Što te nema“, na tekst Alekse Šantića) Ovde kod nas je jesen. Doba šarenih parkova, šuštavog lišća i umiranja. U vazduhu je miris pečenog kestenja i nostalgije. Znaš da mi je šareno omiljena boja, da sam pomalo melanholik i buntovnik. Znaš...