Negde sam pročitala: Treba da uradiš jednu od tri pametne stvari u životu - objaviš knjigu, zasadiš drvo ili napraviš dete. Pa ako nešto od ta tri urodi plodom, e to je onda prava stvar. Mi smo do te čuvene tridesete uradili sve. Uvek mi je bilo...
Da li se sećaš? Zvala sam te hiljadu puta na dan. Iako si udaljen samo dva minuta. Gledali smo neki crtani, tada popularan. Skupljali sličice, pravili haos po kući. Jurili biciklima niz ulicu svakog proleća. Krali trešnje od komšije. Makar i one zelene. Nije nam smetalo. Te su bile najslađe. Kao i ceo taj period. Detinjstvo. Ožiljci od "majmunisanja" po drveću. "Ne ljuti se...
To je lako, mislila sam. To je smešno, mislila sam. I smejala se vlasti, smejala se ironično, i smejala se narodu, smejala se da ne bih plakala. I govorila sam: bitno je biti neposlušan! I onda jednog dana stigne mejl Mom ocu Preteći Mom ocu preteći mejl Kažu Dobiće otkaz Ako ne glasa za tog i tog Kažu Da posao do kog je dolazio 30...
Probudila sam se kao drvo. Mlado, tek izniklo drvo breze. Mesto ruku kojima sam do juče mogla da mašem, držim, nosim, pišem, porasle su mi male grančice prekrivene sitnim zelenim lišćem. Mesto nogu, osvanula sam sa tankim belim stablom koje se njihalo na mom prvom...
Ako se desi da zaćutim Rasporite mi grudi Ispunite ih zemljom I tu zasadite drvo Đubreno mojim telom Neka iznikne stablo A gusto zbijene žile neka ophrvu Moje preminulo srce U ono doba kad sve se budi Zeleno lišće zabrektaće mnome Vi se tad skupite pod granjem bujnim I urlajte umesto mene koji ćutim Autor: Janko Milošević Fotografija:...
4. 2001. Majka: „Tijana, silazi sa tog drveta! Hoćeš li da padneš i da se polomiš?“ Daraga Tijana, Danas puniš petnaest godina i odlučila si da sebi napišeš pismo koje ćeš otvoriti za svoj trideseti rođendan. Nije važno od koga si ukrala ovu foru sa pentranjem, drvetom...