Pomisliću jednom da nije bilo sasvim uzalud. Prelepiću sećanja veselijim kolažom i pustiti da svaka neostvarena želja samu sebe ispriča. Ali znam, uplašiću se pred sopstvenom maskom; niz kičmu će militi svaka laž kojom sam te pred drugima kitila, kako bih uspravno pred samom sobom...
Ćuti, ne galami, ne mora tvoja uvek da bude poslednja. Kažu mi, jer brinu; slutim. Pa se utišam za oktavu, da ne budem nepristojna. Iako mi u glavi ona misao da me nije mama rodila da ćutim. I taman kad ponosno pomislim da sam se uspešno...
Nije da si mi na pameti. Samo se setim: dovraga, nisam ti sve ispričala. Pa mi se sakupe reči na vrhu jezika, a kuda ću s njima? Kome da ih prospem kad me niko ne poznaje? Zaboravim se katkad, udahnem, pa zaustim i eto iznenađenja kad vidim da te...
Ima jedan makedonski pesnik čiju poeziju nikada nisam čitala. Znam, eto, tek toliko da je bio pesnik i da se po njemu zove jedna ulica, tu, u Novom Sadu. Na njenom kraju izdiže se zgrada žuto-sive boje, šestospratnica koja gleda na veliki novi bulevar. A...