Pa ti bi opet da porasteš. Da celom svetu pripadaš, a ne budeš ničija. Takva. Nikakva. Hej, pa ti bi opet da porasteš! A ne vidiš da ti kiša, niz kosu, po šakama pada. Kao one neponovljive reči, kojima bi se istina opisala. Pa gde ćeš takva? Ista, a od sebe, uvek drugačija. Zar misliš da će, ti tabani, trajnu stazu, da utabaju? U iskrivljenim...
Jedini strah mi je, da li ću te zadržati takvog, previše meni sličnog. I neću razumeti, kako je to sve što mi treba, u tebe stalo. Od čega i za koga, si sagrađen, kad me celu obuhvataš? Ni zašto samo volim to što te volim, i dozvoljavam da me voliš. A ne znam kako se to voli. I...
Ja tebi ne bih pisala reči. Jer ti me suviše dobro razumeš, da bi me sa papira čitao. Ti nikada, baš kao i sada, nisi želeo da me upoznaš, više od onoga što ti je već poznato. Nije te briga, kada sam ustala, da li sam noćas spavala, šta sam sanjala. Nije te briga gde ću...
To more u tvojim očima, boje zemlje. Je sve, po čemu bih bosonoga hodala. Zaigrana, u ritmu tvojih misli. Koje se prepliću, sa mojim iluzijama. Po mraku gradskih ulica. Prikrivena senkama, na tvojim ramenima. Preko kojih bih noću, beskrajno prelazila. A ujutru opet bila, na kraju sa kojeg sam krenula. Sve planine bi se urušile, da mi prsti do tebe dosegnu. Ne...
Misliš da ćemo se mi nekada, onako glupo filmski voleti? U nekom luna parku, na drvenoj vrteški, na primer. Držeći šećernu vunu iznad glave, kao oblak, sa kojeg smo upravo spali. Ili na ulici, mokri od kiše. Nalik na dve sveže izvajane figure, nesavršenih tela. Koja pomahnitalo vrište, uskačući u tek formirane bare, u kojima se reflektuju njihovi odrazi. Nakon...
Tako je lako biti žena, a ne biti ništa od onoga, što ženom smatraju. Jer ti nisi proporcija očnih kapaka. Ni sinhronizovani, trzaji trepavica. U tebi ništa ne teče, u ispravnom smeru. Jer dovoljno pravo postojiš, da vazduh nepravilno struji, kroz tvoje nozdrve. Toliko čulno, da udišeš i izdišeš tonove. Ni tvoji prsti, nisu konopci, koje će neko da veže. Već...
Kada bih tražila knjigu, da te u nju smestim. Nekako ti nijedna, ne bi bila po meri. Sve bi te suviše stezale, i stiskale. Preobimne ili sažete, ne bi imale dovoljno listova, da na njih, sve o tebi stane. I svaka bi ostala nedovršena. Nedorečena, kao svaka rečenica, tebi upućena. I ne bi umele da se ispišu, tako da tebe...
Ti nikada nećeš biti muškarac, koji ujutru ide po hleb i mleko. A možda i hoćeš. Njoj, koja neće morati, da dokazuje svoju vrednost. Jer će se od nje očekivati, samo da potvrđuje, tvoju imperiornost. I da inferiorno sprovodi, tvoje suverene norme. Naučićeš uz nju da voliš. Onu hladnu večeru na stolu, jer nikada ne dolaziš na vreme...
Ti si sve ono, što ja nikada neću biti. Boja mog straha, i nerealizovanih želja. Istina. Vreme u kojem postojim. Tamniji od mojih očiju, u mraku. Čiju boju, nikada nisi mogao da utvrdiš. I svaki put, tražio novu nijansu. Kojom bi ih definisao. Označio i deklarisao, u nekom podfolderu, tvojih uređenih foldera. Za svakoga imaš po jedan, jasan i sistematičan. Moj je još...
Ti si prvi sneg u decembru. Onaj komad neba, koji se otcepio, i pao na moju kožu. Leden. Oštar. A tako lagan i lepršav. Kristalizovani molekuli, neizgovorenih reči. Jedinstvena forma, različita od svih dosadašnjih, i narednih. Ti nisi ništa od onoga, što se čini da jesi. Nisi prosečno ukalupljen, očigledan. Ta tvoja zaleđenost, je suviše lako otopljiva. I još lakše zaledljiva. Nalik na dendrit, čiji...