Ne seci mi krila, ja još mogu da letim. Dalje, nego što sam ikada, dosegla. Lakša od mog tela, ulepljenog tvojim dodirima. Ne veži mi stopala, svojim snažnim rukama. I zglobove mi modre, ne steži šakama. Pusti me, da bosonoga, gazim po srči. Dok mi iz krvi, ne iskrvariš. I obeležiš put, kojim odlazim. I uzastopno se vraćam. Otuđena. U ličnom sukobu, sa neminovnošću, pomirena. Pusti me da...
Nedostaješ mi, onako literalno. Kako niko realno, ne može da nedostaje. Nedostaješ mi kao vazduh plućima. Zaglavljen u grlu, među rečima. Kao dodiri koži. Nedostaješ mi, više nego govorniku ćutanje. I suvom nepcu, čaša vode. Nedostaješ mi kao tišina, među nanizanim tonovima. I glas, ogluvelom uhu. Kao svetlost, oslepelom oku. Nedostaješ mi, kao mrak, usnulim kapcima. I intimnost, nezasitim ljubavnicima. Nedostaješ, onako kako se ne nedostaje. Ludački. Neizdrživo. Nedopustivo. Opterećujuće. Kao misli, glavi otežaloj ramenima. Nedostaješ, kao zagrljaj...
Jebi se! Ti, i te tvoje pune usne. Koje mi začepe usta, svaki put, kada pokušam nešto da izgovorim. Jebite se, ti i tvoj osmeh. Koji mi razoruža razum, šake i telo. Pa ti se goloruka predam. Bez borbe, svaki put me osvojiš. I suvereno, vladaš mojim telom. Kao da poseduješ tapiju, na bezuslovno i bezgranično, uživanje. Jebite se, ti i te tvoje oči. Koje...
Pred poezijom uvek stojiš sama. Dok vrištiš, cičiš i ćutiš. Poezija je tvoja, i njegova gola koža. Govoriš je, kao da ona ume da sluša. I oseća reči. Dok ih kroz suvo grlo, preko nateklog jezika šapućeš. Tiše nego što i sebe možeš da čuješ. Pred poezijom si uvek gola, koliko god bila obučena. Sa prvim stihom, se svaki sloj...
Budi tu, i kada ja više ne budem tu. Kada se izgubim, zalutam u nekoj staroj ulici, među rustičnim fasadama. I celu noć ostanem zagledana, u visoke prozore, na sobama obasjanim lampama. Budi tu, i kada ti kažem, da te ne želim tu. Jer znaš da je to, moja najučestalija laž. U koju odavno, više ni ja ne verujem. A...
Ona se budi, negde oko podneva. Kad se sunce čvrsto pozicionira, na sredini neba. Budi se lagano, i dugo. Ponekad se to i do večeri otegne. Samo izviri da vidi zalazak, i vrati se u krevet. Budi se ona i u zoru. Uglavnom vikendom. Kad svi drugi spavaju. Voli da jutro samo njoj pripada. Sveže, prohladno i maglovito, dok sunce još...
Koliko puta, si ugrizla prste? Da ne napišeš ono, što je bilo teže čitati, nego napisati. I raskrvavljenim zglobovima, protrljala oči. Kao da će sve, biti jasnije, kada razdvojiš, natopljene trepavice. Verujući, da se zaslepljenost, može lečiti slepilom. Koliko puta, si slušala tišinu, dok je raseca blues? I osetila, rascepljene čestice vazduha, na tvojoj koži. Misleći da se reči, mogu ugušiti, ako se nagutaš tišine. I da će...
Znaš da bi ti večeras, neko rekao, sve ono što već znaš. Onako naivno, zaneseno, lakomisleno. Iracionalno, folirao staloženost. Da istrese sve leptire, komarce i vrapce, iz zgrčenog želudca. I da ti opet ne kaže ništa. Jer nikada ništa, i nije moglo da se izgovori. Lenje su, ove naše reči. Ne žele da se provlače kroz grlo, začepljeno mahnitim gutanjem, trenutnog prisustva. Znaju da...
Lena, opet si kasno ustala, do kada misliš da se otežeš u tom krevetu? Podne je odavno prošlo, a ti još ni tepavice nisi razdvojila. Misliš da će dan čekati, da promiliš tu čupavu kosu kroz ove prašnjave šarene zavese? Devojko, pretvorila si sobu u...
Nekome dosadi da živi, pa umre. A ne stigne, ni pesmu da napiše. Ni onu najmanju, pričicu o sebi. Oduvek suviše lenj. I nikad dovoljno hrabar. Da govori. Nekome tišina ne dosadi, pa zaplovi toliko duboko, da više i ne čuje glasove. I sve se stopi u jednu notu. Isti ritam i tempo. I teče. Ili možda stoji. U to ni...