Sve što sam volela kod tebe, bih dala nekoj drugoj da voli. Ja sam se umorila. Više nije važno, da li smo isti. I da li još osećamo, ono što ne razumemo. Ne obaziremo se na želje. Ne osećamo, da li nam butine drhte, kada se vidimo. Ni da li se, sve u telu slobodne hemijske supstance, razliju po mozgu, i...
U sredu je u redu. Da preko tebe gaze, dok stojiš u redu, autobusu, ili supermarketu. Da ujutru oblačiš, konzervativnu uniformu. I dodeliš i prihvatiš, samozvanu ulogu nevine svetice. Umilne bezgrešnice. A uveče pokazuješ telo, sebi, i onima koji nikoga ne jebu. U sredu je u redu. Da se eksponiraš, plasiraš, i dostojanstvo degradiraš. Da gledaš kako im u falusu, krvlju puniš svaku venu, dok...
Ako noćas, odlučiš da me okusiš. Neka bude senzualno i bezobrazno. Taman toliko perverzno, da bude muževno. Onako dugo, požudno. Snažno. Neizdrživo. Jedva odloživo. Kao ništa drugo, što si ranije želeo. Ako, odlučiš da me probaš. Neka bude svim čulima. Nekontrolisano umereno. Džentlmenski suptilno. Dok me ne upiješ. Očima, usnama, i šakama. Ako noćas, odlučiš da me okusiš. Okusi me celu. Jer posle mene, nijedna druga, neće biti tako ukusna. Autorka: Dragana Marković Fotografija:...
Oprosti, što te volim, više nego sve prethodne. I verovatno manje, nego što ću, neke buduće voleti. Ali sigurno drugačije, posebno, jedinstveno. Onako, kako do sada nisam okusila. Kao kap, na sterilnom nepcu. Neizdrživo intezivno. Bolno nadraženo, i razdraženo. Oprosti, što te volim. Onako, kako još uvek ne umem. Što učim, opipavam, istražujem. I tebe, i sve nerazbuđene, segmente sebe. Onako dečije naivno, kako odrasli ne umeju. Iskrenije, nego što mogu, da budem iskrena. Oprosti, što te...
Ne bih te ja, ovako, uz sebe stiskala. Da si bio neko, od koga se, tek tako odustaje. A ne bih te, ni pustila. Da sam imala, za šta da te zadržim. Jer ono, čime bih te osvajala, je bilo nečiji tuđi izazov. Jednom daš sve. I imaš više, nego što si ikada imao. Ne plašiš se, da voliš. Ne strepiš. Ne odustaješ, i kada...
Tebi je bilo glupo reći, da te volim. Jer ti je svaka izjava ljubavi, na patetiku mirisala. Suviše racionalno si se ophodio, prema tako, iracionalnoj činjenici. Ti baš voliš činjenice, one praktične, dokazane teoreme. Jasno ti je, kako mehanizam funkcioniše. I šta ga pokreće. Ti si majstror za konstruisanje, novih uverenja. Onih, po tvojoj meri. Ljude oko sebe, makronomski pretvaraš u mikro makete, kojima vladaš. Tebi je...
Preživljavam te. A sebe, još preživela nisam. Ne znam gde, kako, sa kime, da rastem. A da ti prerasla, dorastem. Preživljavam i onaj saksofon, Louis Daniel Armstronga, negde oko ponoći. Uvek tiho, i uvek sredom. Do vikenda izguram za tobom, od vikenda bez tebe. Tik do srede. Tu se prelomim, na suštinu, na sebe. I svaka je ista. I sunčana i kišna. Nedostajanja su mi u...
Kako to muškarac plače? Ispod tuša, u ritmu vode? Da ne oseti suze, na koži. Ili na jastuku? Tiho, u sebi, i za sebe. Najintimnije. Ili možda naglas, nesuzdržano, u nekoj kafani? Sa nekoliko litara alkohola, u glavi i venama. I grčem, u grlu i grudima. Glasnije od tonova, koji mu razlamaju misli. Možda plače, na nekoj utakmici, dok urla sa tribina na sudiju. Koji nepravedno sudi, kao...
Ako noćas odeš, to neće biti zato, što ti se ide. Već zato, što više nemaš volje, da ostaneš. Tu, gde nikada nije ni trebalo, da budeš. Ako noćas odeš. Nećeš ići u ponoć, dok ti u vlažnim očima, mesec sve zvezde rasipa. Suviše je klizava tišina, da nespretnim rečima, po njoj gaziš. Tvoje reči, nisu dovoljno snažne, da u njih veruješ. Ni tvoje...
Znaš, tu noć. Kada si govorio, kako ti nedostaje. Da te trenuci, predmeti, emocije, podsećaju na nju. Da sa njom više nije išlo. A bez nje, ne znaš da li će ići. Da imaš strah od vezivanja. Od gubitaka. Odlaženja, ostavljanja i napuštanja. Znaš, tu noć. Kada si govorio, kako ti nedostaje. Meni si nedostajao ti, dok si ležao pored mene. Sa šakom, u mojoj šaci. I mojim mirisom, na tvojoj koži. Dah...