Ako se ikada usudim da napišem pesmu. Napisaću je njoj. Ne zato što ja znam da pišem poeziju. Ni zato što ona ume da je govori. Već zato što sam siguran da će razumeti. Više i od mene koji je budem pisao. Biće joj jasan onaj nelogičan raspored reči. Ono često zastajanje...
Je l' bi me voleo? Tek tako. Onako taman. Dozirano. Ne rasipajući, i ne prisvajajući. Nedeljivo. Onako kako se voli neko ko te voli. Ni previše, ni premalo. Ni umereno, ni neumereno. Ni posesivno, ni opsesivno. Bezuslovno. Uslovljavajući sve što je nedovoljno. Na trenutak, i u trenutku. Sada i ovde. Tamo nigde. Neispisano na papiru. Neuhvatljivo i prihvatljivo. Objedinjeno i nerazdeljeno. Svoju. Ni tuđu, ni tvoju. Je...
Ti ne znaš, kako je kad ti se neko, tako nasmeje. Kad ne postoji ništa, osim njega, i trenutka u kojem se smeje. Dobronamerno. Toplo. Nežno. Toliko spontano i suptilno. Da ne osetiš, da postoji išta više, osim tog osmeha. Ne čuješ sat, koji otkucava oko zgloba. I ne primetiš vreme, koje ti se istrže. Ti ne znaš, kako je kad ti se...
Znaš da su se, nečije reči, rasule po nekoj tuđoj tišini? I da su ti govorile, tamo, gde ih nikada nisi slušao. Znaš da se nečija želja, zaglavila u tvojim zenicama? I da je ne vidiš, dok je gledaš. Hoćeš ujutru osetiti, da te je i noćas, neko sanjao? I da si bio, podjednako odsutan. Uvek tamo. I uvek njihov. Nikada se...
Dok su mi tvoji prsti, krali onaj prostor, na korenu vrata. Koji se oduvek, krio ispod lokne. One, koja prkosno odbija, da se zadrži gore u repu. Sa svim ostalim, skupljenim loknama. Ceo kosmos, se rađao, ispod tih jagodica. I svaki dodir, je ostavljao, jednu novu zvezdu. Rasejane po ramenima, postajale su putokaz, novim dodirima. Snažnijim i čvršćim, prstima. Iscrtale su mapu, do snova, onih laganih i neuhvatljivih. Autorka:...
Da ti sve svoje dam. I ništa nemam, i ne znam gde sam. Da ti se tek tako, jeftino prodam. Za pljubac ili dva. I nikad ne znam, da li si sa mnom, ili sam. Da te oćutim, kada mi trebaš. I pustim negde, gde već jesi. Da ti ne govorim, gde da dođeš, kada budeš sam. I da ne znam, da...
A samo noćas, bih dozvolila, da tvoje ime, izgovori neko, ko imena ne razume. Da ga oslušnem, drugačije, i tuđe. Da to ime, ne bude više tvoje ime. Već tamo neko, tek izgovoreno. Sveže, sirovo. Nerazumljivo, i meni koja ga slušam, i njemu koji ga izgovara. Da ga ne osetim, kada sa usana sklizne. I da ne razaznam, da li je suviše grub glas, spakovao ispravno, sve...
Možda ti večeras ne napiše onaj stih, koji je obećao. I možda mu na leđima, ne iscrtaš svoj kosmos. Možda se zamagli, ispari od toplote. Nestane tamo negde, odakle se nikada nije vratio. Možda ti se izgubi. Zaturi, između ona dva reda knjiga. Što si obećala, da ćeš ih pročitati, do narednog sajma. Možda ga opet vidiš u oktobru. Ili na...
Ja bih ti i sada, nažvrljala oči. Tamo gde nikada nisu bile. Da vidiš sve ono, za čim žudiš. Naslikala bih te, na nekom okeanu. Da tako neusidren, ploviš tamo, gde nikada nisi bio. Ili bih oblak, obojila tvojim prstima. Da dodirneš sve neuhvatljivosti. Da ti vetar, bude na dohvat ruke. Ili bih te samo nažvrljala, na nekom praznom komadu svemira. Da...
Kažu, Lenka je sinoć umrla. U potkrovlju starog doma. A ja ni sada ne znam, hoću ikada dovršiti, pesmu o tebi. Kraj mi je oduvek bio, tako iracionalno jasan. A na početak, nikada nisam stigao. Evo ni sada ne znam, da li sam onaj, siromašni pesnik. Koji je celog života pisao, ne bi li bio dostojan, da o tebi piše. Ili...