Kako o tebi pisati, a ne zvučati smešno? Naivno, nestručno. Reči bi se beskrajno slagale, i nikada se ne bi, dovoljno dobro posložile. Da tebe opišu. I kad bih te slikala, ne bih umela, da napravim nijansu tvojih očiju. I tada bi prsti drhtali, dok te rasipaju po beloj površini. Ni da te izvajam, ne bih umela. Na usnama...
Znaš, ja mislim da te volim. Tek tako, neobavezujuće. Podjednako kao sebe. Taj komad mene, u drugoj formi. Volim te selektivno. Kad imam potrebu da volim. Kao na primer večeras. Uz krofne i kuvano vino. U lokalnom bistrou. Onako domaće. Neformalno. Neuglađeno i neprilagođeno. Samo tebe. Svim čulima. Intezivno. I sladunjavo i kiselkasto. Nikad te ne doziram, istim intezitetom. I tu napravim zbrku. Jer ne znam da...
Autobus je pun nepoznatih ljudi, a ja i sada verujem, da samo tebe poznajem. Iako nemam pojma, o čemu misliš, koga sanjaš. Ne znam, koje ti je omiljeno pivo. Ni da li ti uopšte gajiš emocije prema pivu, ili se samo nalivaš sa mačo ekipom. Znaš li ti uopšte da osećaš, ili si samo, naučio emotivne mehanizme? Ne znam...
Ti ćeš i noćas da odeš. A ja ni sutra, neću znati kako bez tebe. Opet ću celu noć, pokušavati da urazumim, ovaj moj nerazumni razum. A neću znati, šta ja to sebi objašnjavam. Ni šta treba da razumem, kad je meni savršeno jasno, da nemam pojma. I opet ću se ložiti, na onu moju mudrost, naivne glupače. Sa...
Možda prestanem da pišem. Nakon noći, u kojoj ćeš mi izrecitovati, sve moje reči. Koje su se uglavile na razne papire, čekajući da ih ti iščitaš. Možda se jednom uselim, u onaj stan, u starom delu grada. Sa malenom francuskom terasom. Dovoljno velikom, da na nju stanemo ti i ja, i knjiga moje poezije. Otvorenom, taman toliko, da nam se sagoreli...
Ana Popović, devojka sa očima zalutalog univerzuma. Sve njene boje su rasute po nekim plavim prostranstvima. Rastopljene i razvodnjene kao nakisle reke krajem jeseni. U njenim prstima rastu zvezde, i jagodicama se rasipaju po nedoslikanom platnu. Ona ne sanja, već iscrtava svoje snove. Laganim, mekim...
Jedan komad crne čokolade, sa mentom i limetom. Je sve što bi trebalo, da budeš. Rapsodija ukusa. Raspršena po nepcima. Gorki kakao, zalepljen za receptore jezika. Intezivan i lepljiv. Rastopljen na najsitnije, čestice sebe. Razložene kiselkastom limetom, u nepredviđenim intervalima, i nekontrolisanim intezitetom. I ona teška opojna menta. Koja zagušuje sva čula. I stapa se, sa svim osećajima, koji struje kroz tebe. Koncentrovana doza, aromatičnog...
Ona još sanja, one male velike snove. Sve joj je tako daleko, i tek dostižno. Uvek putuje tramvajima, zagledana kroz musave prozore. Uvek umerena i otmena. Sa šeširom na glavi, nakrivljenim na levu stranu. Čvrsto pozicioniranim, kao onaj umilni smešak. Kojim decenijama, pozdravlja novi dan. Bliži se trocifrenim godinama, a oči su joj i dalje, tako mlade i vedre. Prozračne kao...
Hoćeš je voleti? Noću dok ti gužva i vlaži posteljinu. Onako kako ona voli da se voli. Da je grliš. Nežno kao da će se slomiti, ako je stegneš šakama. I strastveno, dok se sve u tebi ne prelomi, na suštinske komade. I ujutro. Sa zrakom sunca na čelu. Kroz odškrinut prozor, između razdvojenih zavesa. Sanjivo i pospano. Kroz onaj...
Nismo se čuli, ni videli. Juče. Nismo ni sinoć. A nećemo ni sutra. Ti nikada ne obećavaš, da ćeš se vratiti. Možda ja i ne verujem u to. Ali verujem da te imam, onako kako ne želim. I da ne bih htela, ni kada bi tako želela. I znam da ja ne obećavam. Ni sebi, a po najmanje...