Tišina. Ona bolesna. Zla. Namerna. Nebrojano puta, iskušena. Ona koja miriše na kraj. I na novi početak. Ponekad. Beli zidovi, tvrde klupe i čekanje. Ima li gore ? – mladić je izgovorio. Ima – onaj trenutak kad začuješ svoje ime, kad očekuju da prođeš kroz ona siva vrata,...
Otišla je. Nije izgovorila ni reč. Samo se nasmejala. Cinično. Kao i uvek. Rugala se emocijama, bolu, porazu, udarcima. Najlakše joj je bilo da se svemu naruga. Rugala im se. Zato što im nije mogla ništa. Godinama sam se čudio njenom crnom humoru. Nisam razumeo kada je rekla: crno...
Ovog februara je stiglo proleće. Dvadeset stepeni, puni beogradski kafići, grad koji miriše na zapršku i „Chanel 5”. Posle epizode „tornado u Beogradu”, odlučila sam da izađem iz kuće i da ošacujem šta se događa sa one strane zida. Prijalo mi je što nema vetra....
Nisam želeo, nisam umeo ćutati, predati se, odustati....
Želim male stvari. Za početak da ima kafe kad se probudim ujutru. Kad ustanem i rešim da se priključim danu koji je počeo, želim da ga počnem sa kafom. Želim i da ćutim s nekim ujutru, da ga gledam i ćutim, samo da je tu,...