Tog jutra sam se vrtela u krug u bolničkom krugu. Može li ova rečenica da prođe kao ironija? Ukoliko može, da nastavim. Nakon uspešno savladanog kordona šalteruša i medicinskih sestara, osetila sam Kafku pod rebrima. Sedam na lepljiv pod ispred sobe 216 i čekam papir. Papir za...
-Koliko ti je godina, nena*? -15 -Kako se zoveš? -Azra. -Ja sam Augusto. Hoćeš li mi ispričati šta ti se desilo? -Radije ne bih. Već dugo ne želim da pričam o tome. -Zašto? -Zato što još uvijek ne shvatam šta mi se desilo i zašto. -Nekada treba pustiti stvari bez objašnjenja. -Nekada se stvari...
-Pa, kako ti je otac sada? -Bolje, hvala. Bolje koliko može da bude bolje. Čeka ga taj ultrazvuk srca i nije batalio cigarete. Pije lekove, više pazi na ishranu i prošeta. Šezdeset i pet u Srbiji, gadan teret. - A ti? Izgledaš malo svežije. Cigarete? - Ostavio. Možda...
Tišina. Ona bolesna. Zla. Namerna. Nebrojano puta, iskušena. Ona koja miriše na kraj. I na novi početak. Ponekad. Beli zidovi, tvrde klupe i čekanje. Ima li gore ? – mladić je izgovorio. Ima – onaj trenutak kad začuješ svoje ime, kad očekuju da prođeš kroz ona siva vrata,...
Zidovi u sobi bili su okrečeni tamno plavom bojom. Tamno plava je uvek budila u meni duboku tugu. Uvek sam, kada bih se osećao loše i kada mi je trebalo da se isplačem, onako nekontrolisano, onako, da budem na granici vrištanja zamišljao sebe u nekoj...
''Momak, posluži se. Uzmi kocku ratluka!'' Sa osmehom na licu navaljivala je ogromna silueta nada mnom u liku osobe sa kojom sam, igrom slučaja, poslednjih dana delio nešto što se zvanično zvalo bolesnička soba grudnog odeljena bolnice u Ćupriji. Nezvanično, to niti je bila bolnica, niti...