septembar i ja hodamo iz krajnosti u krajnost usporeni razmišljamo nespretni i i s(r)etni on prolazi postojano umire za nijansu tu oko duše raznosi prošlo opomene uspomene srušen smrvljen nikad uzaludniji Autorka: Valentina Baktijarević Izvor fotografija: tumblr.com ...
Pusti je da gleda Lepa je dok gleda Dok joj se nervozne tuku ruke Pospani su joj obrazi Umoran korak I slučajni svi prazni dodiri Oči joj se gube u vodi Skuplja prste izgrižene kože Grči svoje misli proste Pusti je da gleda Zanesena i slepa Uobičajena, mirna i česta Prikaza sa sunca, kiše ili...
Njih dvoje sede, na nekoj autobuskoj stanici. U šezdesetim, možda i sedamdesetim godinama. Da li je, zapravo, bitno? Naručuju sok i kafu dok čekaju prevoz na mesto gde, kao i uvek, idu zajedno. Smejući se upadaju jedan drugome u reč, u narudžbinu, u misao. Jer, zapravo,...
Mirišem kožu. Tražim tragove one pomrčine, mrko nebo i sene, koje se obično kače za nju. Tražim sumrake, pocepano cveće i nežne mirise zemlje posle kiše. Trljam kožu. Želim mahovinu pod prstima, želim ono veliko drveće od kojeg ti se vrti u glavi dok ga gledaš,...
gade mi se ruke tih govornika opominjem korenje u sebi a tako su mi dosadili ti govornici prisutna sam tek da im oslušnem ruke dosadilo mi je njihovo sporo trajanje trula mahovina i ugašena vatra koja pucketa tek da ne zažmuri zauvek i sva ta naprsla pleća od praznih zagrljaja u inat vetrovima gade mi se ruke i svi ti dimnjaci puni vetrova i...
Promrzla od sećanja, na rukama tragovi oštrog vazduha, u očima se rasplamsao zvezdani prah. Na noktima ispisane poslednje: Ne postoji razlog. Promrzla od zaborava, pa ukus gorkog kajanja mešam sa mirisom razočarenja, na prstima ispisane poslednje: Spasi me od zaborava. Promrzla od želje, pa vrištim u sebi, dok se konci razloga, zaborava mrse, Boje sećanja se njišu obešene o promrzline. Spasi me, ne zaboravi...
Osušeno lišće stajalo je na stolu. Kao i gomila, tek skoro otvorenih pisama, koja su staja tu, neka malo kraće, neka malo duže, ali svi sa istim ciljem. Da me uznemire, da me rastuže i podsete. Da ne smem zaboraviti one ptice koje su se...
ono što slažem uz gutljaj čaja nešto što divno davno nedostaje ono što provlačim kroz prostore prepustim vetru pa skupim uz sebe miris (sve)mir što ne zaboravlja krvotok sunca i prsti slomljenih šaka preko ruku ono što nisam glasno izmislila Autorka: Valentina Baktijarević Izvor fotografija: tumblr.com ...
Ugrejala sam ti postelju prostim rečima, uzdasima i isprekidanim izgovaranjem tvoga imena. Utoplila sam ti pokrivače svojim drhtajima, povicima i neumornim hvatanjem za tvoje telo. Izmorila sam te, svojim ljuljanjem kroz sanjivu pomrčinu tvoje sobe, guranjem tvog tela na meni, pored mene, ispod mene, stežući...
Ako ti ikada napišem pesmu, ta pesma neće sadržati nijedno slovo tvoga imena, neće imati nijednu reč koja bi mogla nagovestiti, da se u toj pesmi radi baš o tebi. Kad napišem tu pesmu, znaćeš da je tebi posvećena onog istog trena, kad je budeš čitala… ako je zapravo ikada...